Истражујемо 'уметност памћења'
http://www.politika.rs/scc/clanak/439066/Istrazujemo-umetnost-pamcenja
У представи „Градови којих више нема” користим разговоре које сам водила с људима који су преживели бомбардовање Дрездена 13. и 15. фебруара 1945, као и приче српских извођача и њихових породица о НАТО бомбардовању и рату на Балкану, каже Констанца Макрас
Kада ме је Јелена Кајго позвала да радим представу у Битеф театру, осетила сам да је то нешто што сам одувек желела: да радим у Београду с локалним извођачима, дизајнерима и композиторима, речи су Констанце Макрас, једне од водећих кореографкиња света која је ових дана гост Београда. Само што је отворила управо завршено, 53. издање Битефа, у паузи између две исцрпљујуће пробе с ансамблом „Битеф денс компаније”, београдској публици премијерно је прексиноћ с великим успехом представила и своју нову представу „Градови којих више нема”. Асистенти су јој били Емил Бордас и Мики Шој, композиторка Александра Ђокић, костимографкиња Селена Орб. Констанца Макрас студирала је плес у Буенос Ајресу, Амстердаму и у студију „Mers Kaningem” у Њујорку. Од 1995. живи у Берлину, да би 2003, заједно с драматуршкињом Кармен Менерт, основала компанију „Дорки Парк” (Dorki Park), интердисциплинарни ансамбл који ствара у области плеса, текста, живе музике и филма и који од тада наступа широм света. Представа „Big in Bombaj” Констанце Макрас била је уврштена у селекцију главног програма 40. Битефa.
Представа „Градови којих више нема” спремана је три недеље у јуну и три недеље у септембру, а прексиноћњим премијерним извођењем на сцени Битеф театра најавила је обележавање прве деценије „Битеф денс компаније”, основане 2009. године. Јелена Кајго, директорка ове плесне компаније тим поводом обећала је у скорије време публикацију о првих десет година, то јест о 32 продукције, 23 награде, као и око 200 гостовања у региону, Европи и шире, све до Јапана. У ансамблу представе „Градови којих више нема” су глумица Марија Бергам, која има и балетско образовање, и играчи Ана Игњатовић Загорац, Бранко Митровић, Тамара Пјевић, Миона Петровић, Јакша Филиповац, Наташа Гвозденовић, Никола Живковић и Уна Вујошевић.
– Представа „Градови којих више нема” представља својеврсну адаптацију мог ранијег комада „Прошлост”, који сам радила са својом компанијом, а чија је тема архитектура сећања и историје – прича за „Политику” Констанца Макрас, чији темперамент и енергију ће дуго памтити сви њени београдски сарадници с којима је имала напорне пробе по осам сати дневно, и додаје:
– Истражујемо „уметност памћења”, мнемоничку вештину античке Грчке која се примењивала у реторици и говорништву, а која подразумева похрањивање памћења унутар архитектонских грађевина које су некада стварне, а некада измишљене. На пример, док пролазим неким ходником, упамтим део неког говора и после је довољно да помислим на тај ходник да бих се говора сетила. Повезала сам ту технику с траумом, нарочито с траумом доживљеном током бомбардовања, током разарања градова и сећања људи на ратна страдања. У представи користим текстове разговора које сам водила с људима који су преживели бомбардовање Дрездена 13. и 15. фебруара 1945, као и приче српских извођача и њихових породица о НАТО бомбардовању и рату на Балкану.
Циљ ми није био, прича Констанца Макрас, да направим поређење између та два догађаја већ да покушам да истражим шта се дешава с људима и њиховим памћењем у тренуцима када су суочени с разарањем градова у којима живе и начином на који се, путем сећања на одређене градске просторе, преносе приче.
Ова уметница особеног сценског израза 2008. добија награду Гете Института за комад „Пакао на Земљи”, а њен пројекат „Мегалополис” две године касније осваја награду „Фауст” за кореографију. Исте године, Макрас је била један од предавача на Вилијам Л. Абрамович студијском програму Масачусетског технолошког института. На питање колико је деликатно трајати на путу уметности, Констанца Макрас одговара:
– Тешко је. Пут сваког уметника је тежак, али треба имати у виду чињеницу да су играчи плаћени мање од било ког другог позоришног занимања, а кореографи морају да се боре да би им плате биле исте као и позоришним редитељима. То су чињенице које компликују пут свакоме ко је решен да на њему истраје. Бирам да размишљам у плесним оквирима, чак и кад ми се рад базира на доста текста. Волим да имам наратив који се ослања на кореографске шеме, као што то чиним у „Градовима којих више нема”.
С посебним симпатијама открила нам је и каква су јој искуства с екипом „Битеф денс компаније”:
– Играчи „Битеф денс компаније” су технички изузетно јаки и имамо сличан смисао за хумор. То олакшава посао јер је, према мом мишљењу, немогуће радити ако ти фактори нису испуњени. Осим тога, они су топли и талентовани људи пуни добрих идеја. Велико је задовољство сарађивати с њима.