Autor: VK
Datum objave: 17.08.2020
Share


Свест о тренутку када се ваља повући

Иако сам човек који пулсира слободно, и крвљу, и месом, и емоцијама, имам једно своје око преко пута себе, око које упали црвено светло да ми каже: сад молим натраг

Свест о тренутку када се ваља повући

Иако сам човек који пулсира слободно, и крвљу, и месом, и емоцијама, имам једно своје око преко пута себе, око које упали црвено светло да ми каже: сад молим натраг, говорила је Мира Ступица о којој је недавно новосадско Стеријино позорје објавило књигу

Мира и Бојан Ступица (Фотo Из књиге „Та дивна женска бића...)

Нисам Достојевски, нисам Шекспир, нисам Молијер, само сам Мира Ступица, са својом скромном приватном памећу. Али, јесам човек са концепцијом, у свему. Имам и доста рационалнога у себи. Иако сам човек који пулсира слободно, и крвљу, и месом, и емоцијама, имам једно своје око преко пута себе, око које није сувише строго, али ипак упали црвено светло да ми каже: сад је мало много, сад молим натраг!


Ово су речи незаборавне драмске уметнице Мире Ступице записане у поглављу „Пролог или сећање на себе” књиге Феликса Пашића „Та дивна женска бића: У позоришту Мире Ступице” коју је приредио Александар Саша Милосављевић. Дело је недавно објавило новосадско Стеријино позорје у едицији „Драматуршки списи”.


– За мене је приређивање овог рукописа било вишеструко узбудљиво. Прво, познавао сам обоје, а са Пашићем сам и друговао. Друго, стрепео сам шта још може да се каже о Мири Ступици после њене бриљантне књиге „Шака соли”. Треће, питао сам како да приступим тексту једног од наших најбољих стилиста, документариста и позоришних хроничара, какав је Феликс Пашић – каже за „Политику” Александар Саша Милосављевић и додаје:


– Зато се нисам усудио да било шта дописујем, али ни да попуњавам лагуне у структури рукописа: места које је аутор прецизно планирао да попуни документима и сведочанствима Мириних поштовалаца. Читајући рукопис, схватио сам да Феликс није намеравао да саопшти нове истине о Мири, него да исприча „своју повест” на основу постојећих података, уоквирених изјавама и документима. Усредсредио сам се, дакле, првенствено на Пашићев текст и стил, на његово приповедање, а дубоко уважавање Мире Ступице већ се код Фелика подразумевало.


– Она је као струна. Не може да се објасни то што код ње трепери – говорио је у своје време о Мири Ступици њен колега, глумац Љуба Тадић. – Бог није шкртарио кад јој је делио дарове, али је и она била штедра кад их је раздавала – причао је о њој и драмски уметник Петар Банићевић: – Никад нисам са Миром играо а да ме нису питали: „Је ли она стварно тако згодна и женствена приватно као што је на сцени?”


Глас су јој упоређивали са музичким инструментом, очи са купинама, поређење преузето од озбиљног критичара, смех су држали за њено тајно оружје, а целу њену појаву стављали су у описе који су некада личили на љубавне изјаве. Снага њене привлачности није била само у заводљивости глуме, она је у посебном споразуму са гледаоцем.


– Ђаво један велики, велики враг – говорио је Мија Алексић: – Умела је, кад је хтела, да са километра привуче магнетом неким свога шарма човека на центиметар до себе.




Што је умела, то је и хтела... О томе шта би издвојио као кључне моменте у позоришту Мире Ступице, Милосављевић каже:


– Уистину је тешко објаснити то необично Мирино глумачко треперење, али је она о свом хистрионском умећу и свом односу према глуми често и отворено сведочила, па и у многим, разговорима с Пашићем. Притом се није сакривала иза празних фраза, него је успостављала чврсте везе између својих животних искустава и глуме, указујући и на утицаје глумаца, редитеља, каткад и јавних личности (Крлеже, рецимо), а пре свих Бојана Ступице.


Феликс Пашић је, с друге стране, примећује Милосављевић, пажљиво одмеравао шири оквир њених исповести и успостављао контекст. Глумица је у себи на чудесан начин спајала фантастичан лични и уметнички сензибилитет, спремност да непрестано учи и глумачки сазрева, али и да у лету препознаје дах властитог времена који је дамарао у билу публике. Умела је да препозна мене времена, али им се није без остатка прилагођавала, него је своја искуства и знања знала да угради у захтеве нових театарских епоха. То је тајна њене глуме – сматра наш саговорник.


Иако би у огледалу славе могло изгледати као идилична слика једне каријере без мрља и једног живота без потреса, са позлатама и сјајем, иза подигнуте завесе успомена, Мира Ступица указује се у спектру свих боја: од светлих и прозрачних до тешких и оловних. Управо то – спремност и храброст да отворено говори о светлостима и тамама њеног живота, а приватни је био неодвојив од јавног, Александар Милосављевић види као неодвојиви део исповедне, животне приче Мире Ступице.


– Мира Ступица у својим сећањима не своди рачуне, у сећањима мири оне који су је волели и оне који је нису задужили по добру, оне које је она волела и оне који су јој ускраћивали наклоност... То је – подвлачи наш саговорник – сјајан и тачан Пашићев закључак, уз коментар:


– Мира се најпре морала помирити са собом, а онда је могла да у себи измири своје обожаваоце и оспораватеље.


На професионалну позоришну сцену Мира Ступица први пут је ступила у ноћи између 1940. и 1941, на Коларчевом универзитету у Београду где су глумци спремили програм за дочек Нове године, свако је на крају изговорио кратку здравицу, за здравље, за срећу, за будућност, а седамнаестогодишњој Мири Тодоровић запало је да ускликне: „За живот!.” Те две речи постаће њено водеће гесло: „Ја сам навијач за живот, такав какав јесте. Стари један мудрац је рекао, а Меша Селимовић је записао: ’Тестијом не можеш заитити цијело море, али и онолико колико си заитио, и то је море.’ Живот, и ако ти је буран и велик или ако ти је скроман и тих, он је живот. Ја сам заитила колико сам могла, богами и са доста муља, али сам прогутала и муљ уз остало.” Мира Ступица је и успехе и неуспехе, гледала као камене међаше поред којих је прошла њена људска, женска, уметничка судбина... Шта је мудра Мира оставила као својеврсни аманет младим колегама?


– Наук о умећу (глумачког) трајања – у даху изговара Милосављевић.


А коју њену мудрост, поруку бисмо могли да усвојимо?


– Ону која подразумева и свест о тренутку када се ваља повући – каже Милосављевић.



34
Kategorije: Zanimljivosti
Developed by LELOO. All rights reserved.