120 godina od rođenja i 40 od smrti Eriha Froma: Potkupljivanje nije jedini ni najbolji način delovanja na ljude
https://www.blic.rs/kultura/vesti/120-godina-od-rodenja-i-40-od-smrti-eriha-froma-potkupljivanje-nije-jedini-ni/6v9wxm0
Nijedan društveni poredak ne stvara osnovne čovekove nagone, ali određuje koji će se i kako manifestovati, i dominirati. (...) Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke ne pretvara ove poroke u vrline, činjenica da su im mnoge greške zajedničke ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim, napisao je u „Zdravom društvu“ Erih From.
Ovog se proleća navršilo 120 godina od rođenja i 40 od smrti čuvenog socijalnog psihologa, psihoanalitičara i humanističkog filozofa Eriha Froma (Frankfurt, Nemačka 23. mart 1900. - Murlato, Tičino, Švajcarska 18. mart 1980).
Njegova čuvena dela, među kojima „Bekstvo od slobode“, „Revolucija nade“, „Imati ili biti“, „Zdravo društvo“, „Zen, budizam, psihoanaliza“ (sa D. T. Suzukijem) i druga, bila su sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka doslovce nezaobilazno štivo i na ovim prostorima.
Bilo je u ono vreme, razume se, i kritičkih tonova naročito zato što je kritikovao ono što su zemlje realsocijalizma uradile od Marksovog učenja, deformišući ga i upućivao na njegovu suštinu. Ali, ostavimo to po strani.
Interesantno, iz današnje perspektive, ono o čemu je pisao čini se još indikativnije nego u ono vreme. Naravno, nije moguće u jednom novinskom tekstu ni pomenuti sve što bi trebalo. No, tek ponešto i na preskokce...
Imati ili biti
U predgovoru knjige „Imati ili biti“, koji je potpisao u Njujorku 1976, napominje da su sebičnost i altruizam dve temeljne orijentacije ljudskog karaktera.
„Glavni predmet ove knjige analiza dva osnovna načina postojanja - imanja i bivstvovanja”, piše kao i „kakva je korist čoveku ako sav svet bude imao a sebe izgubio”.
Piše da suština čovekovog i društvenog načina življenja može biti oblikovana principom imanja (imati) i principom bivstvovanja (biti), i analizira na razne načine, kroz teoriju, umetnička dela, praksu, apostrofirajući ih i kao temelje ovakvog ili onakvog organizacionog društvenog i političkog modela.
Industrijska revolucija, kapitalizam i razvijeni Zapad su, veli From, razvili „radikalni hedonizam (maksimum zadovoljenja bilo koje želje koju čovek oseti) i neograničeni egoizam”, i učinili da postanu „vodeći principi ekonomskog ponašanja“.
Društvo potrošnje i profita deklarativno obećava sreću i harmoniju, ali iskustvo pokazuje da „egoizam, sebičnost i pohlepa, koje sistem mora stvarati da bi mogao funkcionisati, ne vode harmoniji i miru“. Naprotiv. „Strast za imanjem vodi u beskonačni (klasni) rat.“
U sistemu koji se bazira na imati kod ljudi se razvija „tržišni karakter, tj. biti poželjan u uslovima koji vladaju na tržištu - ja sam onakav kakvog me želiš“.
Kritikuje i tzv. državni socijalizam, način na koji tretira vlasništvo, imati, tj. manipulaciju čovekom („Marks je učio da je preterana raskoš jednako zlo kao i siromaštvo te da je naš cilj da budemo mnogo, a ne da imamo mnogo. Ovde mislim na pravog Marksa, radikalnog humanistu, a ne na vulgarne falsifikate koje zastupa sovjetski komunizam.“)
From ističe da razlika između imanja i bivstvovanja nije razlika između Zapada i Istoka. „To je razlika između društava usmerenih na ljude i društava usmerenih na stvari. (...) Nije reč o tome da zapadni čovek ne može shvatiti istočne sisteme kao što su zen-budizam (kako je to mislio Jung) već o tome da moderan čovek ne može shvatiti duh društva koje nije usmereno na vlasništvo i pohlepu.“
Veli i: „U raspravi o vlasništvu moramo uzeti u obzir jedan važan oblik vlasništva koji je postojao u 19 veku a koji je nestao nakon Prvog svetskog rata i danas je vrlo redak. Nekada se sve što je neko posedovao cenilo, pazilo i upotrebljavalo do samih granica upotrebljivosti.“ Bilo je bitno da stvari budu u funkciji čoveka. „Danas je naglašena potrošnja, kupuje se radi odbacivanja“, te je čovek postao u funkciji stvari, odnosno sticanja, imanja...
Preispituje i (ne)postojanje etičkog principa u sistemu baziranom na imati.
Imanje je, napominje, u određenoj meri nužno. Po njegovim rečima, ni najveće askete ne mogu bez ikakvog imanja, ali ono nije cilj i nije smisao. Bitna je „prevlast polazišta koje određuje celokupnost načina mišljenja, osećanja i delovanja“.
Imati je, piše From, „odnos prema svetu u kome sve i svakog , uključujući i sebe, želim učiniti svojim vlasništvom. (...) Imati znači - jesam ono što imam i ono što trošim“.
Napominje: „Imanje se odnosi na stvari, a stvari su predmetne i opisive. Bivstvovanje se odnosi na iskustvo, a ljudsko iskustvo, u principu, nije opisivo. (...) Pretpostavka modusa bivstvovanja su nezavisnost, sloboda i prisustvo kritičkog uma. Njegova osnovna osobina je aktivnost, ali ne biznis aktivnost, već unutrašnja, produktivna upotreba naših ljudskih moći/potencijala.“
Skreće pažnju da princip imati prouzrokuje nesreću i patnju jer trošenjem čovek gubi, čak i ako neprekidno stiče, strah od gubitka i mehanizam sticanja upravljaju njegovim životom. Princip biti, razvoj unutrašnjih potencijala, podrazumeva davanje, što se čoveku vraća kao boljitak, odnosno ekonomskim rečnikom - dobitak. „Dok je imanje zasnovano na nečemu što se upotrebom smanjuje, bivstvovanje se praksom razvija. Moć uma, ljubavi, stvaralaštva - sve bitne moći samo rastu procesom ispoljavanja. (...) Većina ljudi smatra odviše teškim napuštanje orijentacije na imanje. Svaki takav pokušaj izaziva veliku bojazan i osećaj kao da se radi o napuštanju svekolike sigurnosti. Ne znaju da bi, kad bi se odrekli štaka vlasništva, mogli početi koristiti svoje vlastite noge i samostalno hodati.“
Šta je cilj
U poglavju pod naslovom „Postoji li alternativa katastrofi“ - katastrofi u koju vodi princip imati - piše da je sveprisutno stanovište „da nema alternative modelima korporativnog kapitalizma, sovjetskog socijalizma ili tehnokratskog fašizma s nasmejanim licem“. Raširenost ovog stava vidi u „malo napora u proučavanju novih društvenih modela“, dodajući „sve dok problem društvene rekonstrukcije ne postane preokupacija, makar i delimična, najboljih umova neće biti uspeha u sagledavanju nove i realne alternative“.
Ističe da „središnju ulogu u sistemima koji bivstvovanje proglašavaju ciljem života ima ljubav“, kao način mišljenja i odnos prema svetu te da „samo radikalno drugačija, društveno ekonomska struktura i radikalno drugačija slika ljudske prirode mogu pokazati da potkupljivanje nije jedini (ni najbolji) način delovanja na ljude“.
Verovatno najpoznatije Fromovo delo je „Umeće ljubavi“ u kome kaže da skoro da nema važnijeg zadatka, odnosno cilja u čovekovom životu, koji je u toj meri bitan i započinje s takvim entuzijazmom, a tako često se završava porazom, kao što je ljubav.
„Ako je ljubav sposobnost zrelog produktivnog karaktera, proizlazi da sposobnost da se voli u individualnom životu ovisi u svakoj datoj kulturi o uticaju što ga ta kultura vrši na karakter prosečne osobe. Govorimo li o ljubavi u savremenoj zapadnoj kulturi, želimo zapravo pitati da li socijalna struktura zapadne civilizacije i duh što iz nje proizlazi pridonose razvitku ljubavi. Samo postavljanje takvog pitanja nameće negativan odgovor. Nijedan objektivan promatrač našeg zapadnog života ne može sumnjati da je ljubav - bratska ljubav, majčinska ljubav i erotska ljubav - relativno retka pojava, i da su njeno mesto zauzeli brojni oblici pseudoljubavi, koji su zapravo oblici dezintegracije ljubavi”, piše From.
Pojašnjava, između ostalog, da zakon profita teži da sve pretvori u robu, te i emocije.
Napominje da se u zapadnjačkoj kulturi kojoj smo i sami naklonjeni ljubav često posmatra kao nešto što nam se „događa” kao da čovek nema udela u tome, kao da je tek pasivni posmatrač. Ukazuje da je u ljubavi potreban aktivan odnos, (samo)svesnost, da je ona umeće… Da bi se umećem ovladalo, potrebno je teorijsko znanje, praktično znanje i stepen znanja viši od oba pomenuta - intuicija. Po njemu, postoji i četvrti stepen znanja, a to je potpuna posvećenost ljubavi, kao nečem najvažnijem (pojavi, cilju) na svetu.
Piše o bratskoj ljubavi, majčinskoj ljubavi, erotskoj ljubavi, ljubavi prema sebi, ljubavi prema Bogu. Postoji infantilna, nezrela i zrela ljubav. (Infantilna ljubav prati načelo: Volim te jer me voliš. Zrela ljubav prati načelo: Voljen sam jer te volim. Nezrela ljubav kaže: Volim te, jer mi trebaš. Zrela ljubav kaže: Trebaš mi, jer te volim.)
Ljubav i egzistencija
Ističe da je ljubav jedini razuman i zadovoljavajući odgovor na pitanje smisla ljudske egzistencije.
Na prvim stranicama knjige „Bekstvo od slobode” beleži: „Sem ekonomskih i društvenih problema iz kojih je fašizam potekao, postoji i ljudski problem koji treba shvatiti. Svrha ove knjige jeste ispitivanje onih dinamičkih činilaca u karakternoj strukturi čoveka koji su u fašističkim zemljama probudili u njemu želju da odustane od slobode i kojih uveliko ima u milionima ljudi.”
Pišući o fenomenu slobode (lične, političke…), slobodi od i slobodi za, mehanizmima bega od slobode (bilo u obliku autoritarnosti, destruktivnosti ili konformizma, budući da slobodu nije lako poneti i da je nužno skopčana s odgovornošću) ističe da „sloboda predstavlja središnju osobinu ljudske prirode”. Pod tim podrazumeva „veliki zadatak svakog ljudskog bića da samo otkrije odgovor na pitanje: šta je suština moje egzistencije?”
Više je nego zanimljiv njegov predgovor knjizi „Zdravo društvo” pisan za jugoslovensko izdanje („Rad”, prevod Zagorka Golubović i Anđelija Todorović) čak je za to izdanje i promenio poslednju rečenicu u knjizi…
Reč je o delu u kome preispituje svoje stavove („humanističku psihoanalizu”), bavi se idejama za moguću reorganizaciju ekonomije, politike i kulture sa ciljem mentalnog osnaživanja, ozdravljenja pojedinca (a time i društva), nalaženja pravih odgovora na duboku čovekovu potrebu za ljubavlju i slobodom.
Na samom kraju piše: „U 19. veku bio je problem da je Bog mrtav; u 20. veku problem je da je čovek mrtav. U 19. veku nehumanost je značila svirepost, u 20. veku to predstavlja šizoidno samootuđenje. U prošlosti je postojala opasnost da će ljudi postati robovi. Opasnost budućnosti je da će ljudi postati roboti. Dovoljno je jasno da se roboti ne mogu pobuniti. Ali imajući ljudsku prirodu, roboti ne mogu da žive i da budu normalni, oni postaju ‘roboti - čudovišta’ koji će uništiti svoj svet i sami sebe jer više neće moću da izdrže dosadu besmislenog života. Naše opasnosti su rat i robotizam. Kakva je alternativa?”
Alternativom se bavi u svim svojim delima, možda najkonzistentnije upravo u „Zdravom društvu” u kome pomenuta poslednja, izmenjena rečenica glasi: „Ova tragična alternativa može se izbeći uspostavljanjem humanističkog socijalizma, to jest humanizma primenjenog na industrijsko društvo.”
(„Imati ili biti”, prevod Gvozden Flego, „Naprjed”, Zagreb, „Bekstvo od slobode”, prevod Slobodan Đorđević, Aleksandar Spasić, „Nolit” )