Autor: Nada Far
Datum objave: 24.09.2011
Share
Komentari:


Ah,ti muškarci!

radna soba,opuštajuća glazba...

AH, TI MUŠKARCI ! ( scenarij ) - za film ili kazališnu scenu....
LOKACIJA: radna soba,moderno opremljena soba, garderoba u kazalištu,
LIKOVI: Nikica, Iva, Tanja, Vesna, Marko
Scena: Radna soba, radio,kompjuter,hrpa knjiga po policama , na stolu i podu.(Ide lagana , opuštajuća glazba.)
NIKICA
Žena srednjih godina, koja izgledom podsjeća na stariju ženu, s šeširom, naočalama i starinskim kostimom izlazi na scenu. Traži knjige po polici.Njuška po kutovima, sjeda na stolicu i pali video.Vide se žene, kako plešu can-can.Glasno se smije.Ustaje, ponovno traži knjigu. Zvoni telefon. Javlja se.
NIKICA:A Vi ste?Ne nisam još završila.A jeste li mi možda uplatili za prijevod prošle knjige?Niste?Pa obećali ste, sad tražite novi prijevod, a da mi niste platili ni stari!Znam, znam, ni Vama nisu platili, ali ja od toga živim.Molim da mi barem nešto platite. Stol mi je pun uplatnica, koje čekaju. Strahujem da će mi ponovno isključiti telefon.Da, da…potrudit ću se, ali molim i Vi se potrudite…Što ste rekli?Sutra?O hvala, hvala.Đenja… (Čuju se vijesti:“65000 ljudi u Hrvatskoj ne dobivaju plaću za svoj rad. Vlada radi na pripremi dokumentacije za osnivanje fonda…)
NIKICA:Ma moš mislit! Pripremi papirologije, da izgleda, kako nešto rade!Samo mažu oči tom jadnom narodu!Donose propise, koji imaju početak, ali ne i kraj.Dok se jadnik probija kroz šumu potrebnih dokumenata,ukinu propis ili dođe do vrata, iza kojih nema dalje.Zakon nije usklađen ni završen, da bi ljudi mogli ostvariti bilo što.Ali zato oni uredno dobivaju svoju plaću.
Ustaje,gleda kroz prozor.
NIKICA:Gdje sam stavila onu knjigu,još mi je ostalo desetak stranica. A da, došlo je vrijeme kad ushit nalazim u knjigama, shvaćajući da jasno izražavanje radosti i tuga, čini ih djeljivim i manje destruktivnim.Filozofiram? O Bože moj odakle da počnem, a da ne budem dosadna?
Znam!
Kad sam na faksu upoznala Veru, nisam znala, kakav studenski život može biti.Stalno sam bila zadubljena u knjige. Faks, knjižnica, kuća.Vera mi je pokazala, kako da ne izgubim taj komadić života.Tulumi, pa opet tulumi, trčale smo s jednog na drugi, kao da se utrkujemo s vremenom.Naravno da smo upoznavale dečke,da samo upoznavale...ha, ha, ludo smo se zabavljale.Sva sreća da sam u srednjoj bila jako vrijedna, da sam mnogo čitala , pa sam mogla provoditi noći po tulumima, a ujutro bih jedva stizala na predavanja. Poslijepodne bih odspavala, da budem fit i da krenem u ponovno osvajanje života.Nisam se mogla odlijepiti od društva,tulumarenja, kao da je to jedini smisao života.Tada mi je i bio.Uh kako smo se ludirale!Zakašnjela „djeca cvijeća“.
Sjećam se kad me je majka nagovarala da mi kupi minicu, a ja se užasavala od pomisli da izađem iz traperica.Ona bi se ljutila i govorila da nikako ne može razumjeti tu moju generaciju, sad kad smo lijepe i mlade, ne nosimo minice, ali kad više ne budemo za minice, e onda ćemo ih nositi.
Onda sam se na jednom tulumu zakvačila za mog Krešu.On je bio treća godina,slikar,sanjar,šarmer. Kako sam se luđački zaljubila!Kako mi je imponirao. Svijet je oko mene izgledao savršeno. Ništa nisam ni doživljavala, ni vidjela drugačije.Čak mi je i odbačeni papir na ulici izgledao lijepo.Kad si tako očajno mlad, ne vidiš očaj oko sebe.Sve nenormalno,prihvaćanjem postaje normalno, pa sam i ja normalno,postala nenormalna.
Sjećam se jutra, kad bi se budili u njegovom hladnom sobičku, gdje su dunje uredno poredane na starom ormaru mirisale na njegovu ravnicu.Sve mu je bilo ravno.
I danas je.Kako?Lako.
Onda se dogodila trudnoća.Samo tako iz čistog mira,tada sam mislila ničim izazvana.Pa vjenčanje,pa odlazak u njegovu ravnicu, gdje sam se prvi put susrela sa gustim i tečnim blatom, koje se ljepilo na gumene čizme, pa sam često izvukla nogu, ali ne i čizmu.Pa bunar na točak,s kantom ovješenom o uže. Kakva pipa s toplom vodom, dok još ni ne otvoriš oči a ono teče?Tamo sam čekala porod.I sad se svega prisjećam, kao u nekoj magli.
Jedno jutro, kad me probudio dim,skočila sam iz kreveta i zatekla njegovu majku, kako trga listove iz mojih knjiga, da potpali vatru.Skamenila sam se. Ni danas se ne sjećam, kako sam to preživjela.Nakon poroda, vratila sam se u grad, kod mojih.On je završavao akademiju, tako da smo se malo ili nimalo viđali.Onda je pronašao neku podstanarsku sobicu, koju je plaćala moja majka.
On je talent, ne može on rasipati svoj talent, na tamo neke, račune,pelene i tako to. A da.On je slikar, koji obećava.
Voljela sam, ne razmišljajući da li sam i ja voljena.Zašto?Naprosto nisam imala vremena ni snage.Dok je dijete plakalo, on bi se okretao na drugu stranu s jastukom na glavi, mora sutra u atelje.Ja sam ga nastojala umiriti i utišati da slikar, sutra može funkcionirati, a to kako ću ja funkcionirati za blagajnom, nije bilo toliko važno.Moj faks ostao je maglovita vizija u nekoj “mojoj boljoj budućnosti“.Trčanje između podrumskog podstanarskog stana, blagajne, jaslica, bilo je nešto posve normalno.Lovila sam vrijeme i korak, da bih ga mogla slijediti.Nisam odustajala od borbe, kako sam tada mislila, za mog Krešu.Pokušala sam se izjednačiti s njime, stati mu uz bok, a zapravo sam mu dozvoljavala da me nastavlja ranjavati.
Onda je slikar stigao do prve samostalne, a ja do drugog djeteta.Pokušala sam ugurati tu i tamo koji ispit, da imam osjećaj studiranja.Koje li iluzije!
Sa dvoje male djece, uselili smo u svoj mali stan, zapravo stan, koji su kupili moji.Slikar je odredio da ja budem organizator svega, oko njega.Kataloga, uokvirenja, postava,prodaje i da studiram, ha, ha…i da još budem žena i majka.Sada on zarađuje.Koliko, zar je to važno?On je slikar.Morala sam čarobirati s novcem, koji je slikar zarađivao.Ha, ha, a ja sam u sjeni,poput sive eminencije, trčala raznoseći slike po galerijama, vodila brigu oko naplate.Čim bi sjeo koji novčić na račun, progutao ga je minus. Da mi nije bilo mame, mnogo dana ne bi bilo ni za kruh. Uh, kad se samo sjetim, kako moja djeca nisu znala za proslave dječjih rođendana, za izlete, za blagdane…A on bi slavodobitno likovao govoreći kako nas on sve izdržava.
Onda mi je saopćio da me napušta, ne može raditi u toj buci od života. Sve mu to oduzima koncentraciju, ne može on tako stvarati.Odlazi k drugoj ženi.
Pomagat će mi, da školujem djecu…(plačući)
Odlučila sam završiti svoj faks, a što mi je drugo i preostalo.Vera i društvo s tuluma, činili su mi se poput nekog davno proživljenog života.Bez posla, bez diplome,bez muškarca, ali s dvoje djece,nimalo ružičasto, kaj ne?Samo su me mladost i majka spasili, da ne potonem.
U to vrijeme srela sam Marka.Da ublažim osjećaj napuštene žene, koja je pognula glavu i leđa i nosila svu težinu života,sa slobodnim umjetnikom,prihvatila sam njegov način udvaranja,polagan, bez žurbe,kad sve sjedne na svoje mjesto, bit će. Uh kako sam mrzila to razvlačenje, to njegovo skrivanje.Njega i njegovu istinu.A njegova je istina bila da je skoro dva desetljeća bio stariji i oženjen.Istina je sama po sebi,bez milosrđa i vrijedna sažaljenja.A moja je istina, bila spoznaja zablude,u koju me odveo bijes i osveta ostavljene žene.
Pobjegla sam, ni sama nisam znala da li od Marka ili od sebe ili od života.
Slikar se nakon tri mjeseca vratio, ponizan do zemlje…ona druga imala je svoj klavir, svoju karijeru i nije imala vremena za njega ,ni stvaranja njegove karijere…a moj faks je opet mogao pričekati!Nije, od silne veličine, ni vidio da se kolebam. Ma kako da ga ne primim, pa on je faca, ej slikar,moš mislit…!Ali je i otac moje djece.Lagala sam se, zanosila prozirnošću očinstva.A gdje je bilo to njegovo očinstvo, sve te emocije, o kojima je bez imalo kajanja i susprezanja govorio,onda kad nas je napuštao?Željela sam biti suprugom umjetnika, a ustvari sam pokušavala ublažiti konačno pitanje,ono kako i s njim, moram sve sama.Sve u životu ima svoju cijenu…Kad vas netko jednom napusti, drugi put će još lakše!Ne, ne, nemojte mi reći da sam bila premlada.Tada,više ne!
Onda kad sam trebala učiti, obično navečer, morala sam slušati njegove dileme na temu impresionista, pa kubista i upoznavati njegovu duboku crnu rupu, iz koje će jednog dana iskočiti slika koja će ga svrstati u sve slikarske enciklopedije i vinuti u oblake, kud mi obične, ne spadamo.
Diplomirala sam. Hvala Bogu, odahnula je moja majka.(Pije vodu, pojačava glazbu).
Putovali smo, izložbe su se nizale, a ja teglila djecu i sve te slikurine, slike, sličice po vrućim ,prašnjavim plažama, štandovima i galerijama.Nisam ni primjećivala da se i život nizao…i nanizao mi njegov ponovni odlazak, kad sam imala previše godina da budem pripravnik, a djeca premlada da bi se zaposlila… Odlazi u drugu zemlju,sa ženom kojoj vjeruje, uz djecu ostavlja mi i svoju majku.Ipak je on srednjeeuropski slikar .Nebo nad Zagrebom mu se svalilo na glavu i ne može ni disati, a kamoli stvarati. On je slikar, koji još uvijek obećaje…!(stavlja naočale,sjeda za kompjuter, na pokretnoj traci iznad gledališta ide:

(DAJEM INSTRUKCIJE, PIŠEM DIPLOMSKE RADOVE, POVOLJNO, DOLAZIM U KUĆU!)

(U moderno namještenu sobu ulazi Iva,poslovna žena u najboljim godinama, moderno obučena, dotjerana. Ogledava se u velikom ogledalu i nesigurno smiješi.)
IVA:Dobar mi je ovaj komplet, taman mi je,sad kad sam izgubila višak kilograma.Ah, sve to što imam na sebi, odsjaj je prošlog vremena, kad je firma dobro poslovala i kad mi je račun bio pun. Kad sam imala vozača i kad sam gradila zgrade, koje su bile prodane, kad su tek bile projektirane .(Vadi cigaršpic, umeće cigaretu,ustaje, traži pepeljaru.)
I muškarca sam imala,arhitekta koji se brzo umorio od mog trčanja za novcem.Govorio mi je , da najvrednije stvari u životu ionako ne mogu kupiti novcem,a vrag će jednog dana doći i naplatiti sav taj brzo potezni novac. Ja sam vjerovala da kad imaš novac, možeš imati sve!Od silnog trčanja po bankama,pa za kupcima,navečer, kad bih dolazila kući, to nisam bila ja, nego neka žena, zelenkaste boje, koja nije sličila sebi.Ivan me je gledao, i sve više i duže šutio.Da bih prikrila, koliko sam bila iscrpljena i zbunjena, sve sam glasnije i više pričala.U toj buci od vlastitog glasa, nisam čula kako mi govori da me voli, i da me moli da stanem, da ga vidim i da nešto promijenim. Nisam ga poslušala, a nisam ni čula kad je zalupio vratima i otišao.(Odlazi do prozora, gleda na ulicu, zamišljeno..)
Mučila sam se pitanjima, tko je više kriv, ja koja ga nisam , tko zna iz kojih sve razloga čula ,ili on koji je prebrzo odustao od nas.
Nisam mogla spavati.
Njegovo lice iskrsavalo mi je pred očima i ja bih ga čula kako mi govori:“Dokle će svi i sve biti važnije od nas?“ Padala sam sve dublje i jedno sam jutro dočekala s pitanjem:“Koliko vremena trebamo da prebolimo, one koji su nas napustili?“Tada nisam znala da ljudi koji su se voljeli i izgubili se iz kojekakvih nebitnih razloga, ostavljaju trajne ožiljke na tijelu, u kosi u duši. „Ljubav, ne vrijeme,lijeći sve naše rane,“bila je spoznaja je koja mi je poslana,na Uskršnjoj misi.Svejedno sam dopuštala da ostanem zarobljena u prošlom vremenu.Nisam bila spremna da izađem iz njega.Napuštanjem prošlosti ,osjećala bih se ogoljeno i prazno, kao da nisam ni živjela.Još sam se uvjeravala i nadala da će prošlost uskrsnuti u novu sadašnjost i odvesti nas u novu budućnost.
Jedno večer, dok sam sva očajna od neuspjelog poslovnog razgovora sjedala u auto, bacajući se na suvozačevo sjedalo u bundi od nerca,vozač me je pogledavao ispod oka,govoreći da pazim na bundu.Ma koja bunda, kome je još bunda važna?Posve prazna, sama i očajna, pozvala sam ga u stan na piće.Prihvatio je s nevjericom u očima.Nikad nisam odgonetnula tu nevjericu.Je li ona značila :Ah konačno! Ili što ja to radim?“Nije mi ni bilo važno.
Ostao je.
Posao je odjednom stao, zaledio se, a ja se našla između neba i zemlje.Moj vozač , mlađi muškarac,osjetio je da mi tlo pod nogama izmiče.Krhkost i nesigurnost, počele su me sve više proganjati.A on je osjetio svojih pet minuta.Uzmi što se još nudi.Uzmi što još ima.
A još je bilo .Za uzeti.
Pomagao mi je time što se odrekao plaće, a pomalo se postavljao kao gazda.Svi su mi se smijuljili iza leđa.Vidjela sam ih, ali sam ih zanemarivala, misleći,kako ću sama, prebroditi i to razdoblje.Kako ću svima pokazati, što sve mogu! Poduzimala sam sve kako bih plaćala obaveze, krpala rupe, prodavala što se prodati dalo. Sam Bog zna koliko sam se trudila.
I on se trudio.
Najviše se trudio da popije sva pića, koja smo moj Ivan i ja donosili s putovanja i spremali ih u komodu,da jednog dana u njima uživamo sjećajući se tih putovanja.
Bio je sjajan u krevetu.O svemu ostalom nije imao pojma.Puštala sam ga da talambasa, čak su me to njegovo neznanje i njegovi glupi komentari, koji put uveseljavali.Micali, od nečeg neizvjesnog, iz sadašnjeg vremena.Od ispraznih ljudi, koji su komentirali kaj je premijerka danas rekla, kako nam se opet cerila s ekrana i kakav je broš imala.Kako dosadno!Imitira Gilbrajticu,a ona je od malena živjela među diplomatima, pa je znala nametnuti svoj stil .Naša je samo kopira, kao i sve ostalo,što kopira od drugih, zaboravljajući da ti drugi imaju lovu. I vlast. Kako su nas samo uvukli u ovu neizvjesnu sadašnjost i ukrali nam mogućnost da stvorimo svoju budućnost.Ma što ja to pričam?Neću dopustiti da mi posve ukradu nadu.Mogućnosti nisu nikad izgubljene,pribrani će iskoristiti one, koje su oni propustili.
Osjetila sam da mi je on još jedan uteg više. Uh! Znala sam da ignoriranje činjenica, ništa ne mijenja.Nije mogao ispuniti prazninu koju je Ivan ostavio iza sebe, ali sam pustila, misleći, kako ću njega rješavati, kad riješim, mnogo važnije probleme.Kud sve, tud i on.Bar nisam sama, bez muškarca, a što se pića tiče, tako ih ne bih imala s kime popiti!
Grlio me je i govorio, kako ćemo to, zajedno prebroditi i doploviti u sigurnu luku.Smiješila sam se , tim riječima,tim lažima koje su svjetlucale u njegovim očima. A on je vjerovao punom stolu, novčaniku i krevetu.Zajedno, to je značilo: Ti sve plaćaj, a ja ću biti uz tebe, dok ćeš moći plaćati…podržavat ću te, bodriti da sve prodaš u bescjenje, ti to možeš, ja te podržavam, dajem ti mig, snagu, da to učiniš.Da budeš kao mnogi, kao ja.S glavom ispod vode.
Znala sam sve to , a nisam ga odgurnula, već ga i dalje uzdržavala.Ostao je do kraja.
Svaka čast na izdržljivosti!
Onda kad mi je trebao pomoći da se suočim s pljenidbom, otišao je.Čeka nova, bolja vremena s nekom novom ženom, mlađom i vitkijom!(Okreće se pred ogledalom, utežući se i popravljajući kosu. ) A da ne zaboravim, podnio je tužbu za neisplaćene plaće.Hvala Bogu što je i on iz prošlog vremena!

(Ide natpis :PRODAJEM 10 TROSOBNIH, 10 DVOSOBNIH I 5 JEDNOSOBNIH STANOVA, POVOLJNIJE OD BANDIĆEVIH, C IJENA PO DOGOVORU, HITNO!).

(U garderobu kazališta, poslije koncerta, punu buketa cvijeća, na stolu zdjela kolača, ulazi punašna žena s violinom.Ogleda se u ogledalu,skida šal, uvlači trbuh, pjevuši ariju Mala Floramy. Pleše.)
VESNA:Ova haljina nije ni tak loša, kaj ne, da me čini malo manje debelom.Joj moj Micek bI to sigurno primjetil!(Sjeda, prelistava telegrame, čestitke, ustaje, čita kartice s buketa.)
Hm, ovo je od Ante i Mile, a ovo, od Sebastjana, ma tko je to, koji je taj?Sebastijan…ne, ne mogu se sjetiti!(Zvoni telefon, ustaje, javlja se…)
Ah da, da sjećam Vas se!Ma da zgodno ste to rekli, baš slatkooo, hvala, hvala, zlatni ste.Da, a da, da, moja šnajderica se potrudila. A kak Vam se sviđal moj koncert?Ma hvala Vam, hvala na podršci,to svakom treba!Pa mogli bi, samo mi recite kad ste mislili, evo bum pogledala u rokovnik!
(Traži rokovnik, sruši vazu s cvijećem, telegrame).
A joj, kak sam nespretna.Evo, evo sad ću ja.Ah da, da velite na kavi, pa se bumo tam sve lepo dogovorili.Da, da. Kak ste ono rekli Sebastjan Mogel?Ne, a joj oprostite gospodine Mozel,evo pišem.(Sjeda,zabacuje glavu, odmiče kosu,maše s kajdankom, puše.)Može, pak se vidimo, veselim se.Đenja,đenja(spušta slušalicu).
Ah ti muškarci, kako ispočetka obećavajuće zvuče.Ma to vam je kak i onaj moj, Bože mi prosti ljubavnik, ha, ha.Ispočetka mi je donosil doručak u krevet, pridržaval stolac, sipal v čašu,i stalno obećaval da se bu zaposlil. Usput bi me žical nekaj love za kavu i cigarete, da mu se najde, kad ide na razgovor za posel, da ne ispadne kak zadnji siromah. Ha, ha!Kad bi se vratil s tog zahtjevnog posla, ispraznil bi celi frižider.Moja profesorska plaća zdržala bi do pol meseca, a onda sam morala zvati taticu, da mi nekaj novaca pošalje.Uvek bi se sčuđaval, kak ja praf za praf, nemrem preživeti s profesorskom plaćom.
(Čuje se kucanje na vratima.Vidi se ruka koja joj pruža telegram.Čita telegram. Sjeda.)
Uh, suprug mi se vraća!Ostal je bez posla.Ma ni Beč nije , kaj je nekad bil!Sad bum jadnog Miceka morala poslati doma. Ne mrem ih obojicu zadržat.A ovaj mi je ipak muž!
No rekla bum Miceku da ga baš ne bum ostavila ne cedilu.Bum se i dalje brinula za njega.Samo nemre ostati, kaj bi susedi pripovedali, da oba dva z menom žive.(šapće s rukom na ustima)O i onak me poprek gledaju,idu im na živce moji glazbeni domjenci.A nisam ja kriva kaj današnja gradnja nema dobru izolaciju…a i ozbiljnu glazbu mnogi ne razmeju i zato me gledaju kaj da sam svetsko čudo, ha, ha…
Ma znate jenput, kad mi se udvaral, tak neki , kak sad ovaj Sebastijan , kak se ono preziva?(pogledava u rokovnik). Mozel! Ma nije ni važno, a bilo ih je, o majko mila, svakakvih!Da kaj sam ono štela reći, ah da, stalno sam se izmicala, opravdavala,a onda sam si mislila, kaj sam ja bedasta, pak vreme mi ide, kaj ne?Kak i svima, čist neprimetno. Kad bolje razmislim, nikad nisam ni planirala ostariti!(Uzima kolač iz zdjele, žvače. S radija se čuje rep)Uvek kad nekaj stavim u usta, onda čujem ovu groznu glazbu, moram to promeniti, stavit ću Mendelssona, on me tak zna opustiti,a onda zaboravim da jedem, pak ni to ni dobro, uz njega pojedem celu zdelu kolača, ha, ha.Kako god da mi se sviđa, moram ga promeniti…(mijenja glazbu, pjevuši Malu Floramy).

Na panou ide:(DAJEM SATOVE VIOLINE I KLAVIRA,HITNO I POVOLJNO!)

(U Nikicinu sobu ulaze Vesna i Iva .Ljube se.Nikica miče knjige sa stolica.Čuje se Bolero od Ravela.Otvara bocu s vinom, sipa u čaše)
VESNA:Joj , pak ne mremo samo piti, bez da nekaj ne pojedemo,bumo se napile!Evo ja bum nazvala da nam donesu pizze.A hoće možda, neko nekaj drugo?
IVA:Ma kakve pizze?Stalno se žališ kak si debela, a samo razmišljaš kaj buš jela!
VESNA:Nisam ja kriva, to vam je potreba, koja ublažuje potisnutu želju za detetom.
NIKICA:(diže čašu govoreći) :In vino veritas!
( Čuje se kucanje na vratima.U sobu ulazi Tanja.)
IVA:Pa gdje si?Zvala sam te. Preporučila sam tvoje slike, jednom političaru iz Bonna.Lovašu.
TANJA:Imala sam velikih problema. (Maše katalogom sa zadnje izložbe.)Ostala sam bez ateljea u Milanu.Morala sam ga vratiti, ma neću vas s tim zamarati.
NIKICA:A zakaj služe prijateljice ?
TANJA:Pa, moj dragi suprug je rental atelje za tulume .Društvo je dok sam bila u Zagrebu, napravilo lom u ateljeu, a stanari pozvali policiju.I tak su mi ga oduzeli.Možete si mislit, koja bruka.Nije ni čudo da nas svrstavaju u Balkan.
VESNA:Ma gad jedan!Kaj si taj još ne bu umislil?Veliki menadžer! Govorila sam ti ja da se malo odmakneš od tih svojih slika,da malo bolje otvoriš oči, da vidiš život! A usput,jesi li napravila nove naočale?(Tanja odmahuje rukom.)
TANJA:(tužno)Ma nije to sve, cure moje,kad sam pogledala račun, došlo mi je zlo.Sve je prebacio na svoj novi račun .Dobro si je osigurao starost.A ja mislila, kako mu mogu vjerovati, pa imamo i kćer.Mislila sam, kad prvi nije bil niš koristi, samo je trčal za svakom suknjom, ovaj je nekaj drugo.
IVA: Nitko zapravo nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega!
TANJA:Marko nije trčal za svakom suknjom, već za svakom mojom kunom!
VESNA:Ah ti muškarci!
TANJA:I kaj je još gore, nazvao me sin, razvodi se, pa me pital ak bi mogel doseliti u svoju staru sobu. Pridružil se očajnoj skupini na burzi.Znam da ak se useli, niš više neće napraviti od svog života.Oslonit će se na mene, opustiti.Nije da ga neću, ali i ja sam već umorna.Današnje vrijeme,prisiljava roditelje da se o djeci brinu do smrti.
NIKICA:Moja kćerka živi s jednim dečkom, kojeg su roditelji tak lepo sprašili iz svojih života.Kad je diplomiral, dali su mu rentu, za dvije godine.A poslije nek od svog života napravi ili ne napravi kaj hoće.Ne mogu oni živjeti njegov život!
TANJA:Vidiš, vidiš,kako ljudi razmišljaju,da od mladih ljudi naprave odgovorne, a da i sebe sačuvaju.Kad sam išla k vama, prošla sam preko Cvjetnog. Svi stolovi su bili puni mladih.Jedan ni je prijatelj, rekao da se on zalaže da stari rade, a mladima da daju penziju.A ja sam mu odgovorila ,da se za to ne treba zalagat, to je već tak!
A da da ne zaboravim, tam sam vidjela supruga od naše Marije, naravno ne s njom, već s nekom s ogromnim poprsjem i raspuštenom kosom i velikim sunčanim očalama.Opasno se naginjal navirujući joj se u dekolte i nešto joj povjerljivo šaputal.
NIKICA:Kaj je i on poludio, pak nemreš vjerovat, svaki drugi brak, bio mlad ili star se raspada, a od žena se očekuje da budu razumne,da sve praštaju, da zadrže obitelj na okupu.Moš mislit!
TANJA:Čula sam razgovor u tramvaju kojeg su vodile dvije mlade žene, na temu muške prijevare. Slagale su se da bi oprostile.Pa kaj onda ne dajemo tim muškima mogućnost, da rade kaj hoće i s kim hoće?
IVA:Jednom kad muškarci prihvate , takozvane ženske osobine, a žena prizna, ono što zovemo njezinim muškim osobinama, značit će da priznajemo kako imamo puno osobnosti i strana, koje treba ispuniti.
VESNA:To se nebu tak skoro dogodilo…rajše se mi uživimo u sadašnje okvire, onak, kak najbolje možemo.Ja sam rekla mojoj sestri da se ne rastaje, zbog tog kaj ga je vlovila u ostavi za smeće, sa susedom, svaki drugi bit će još gori!
TANJA:Da, da i dalje dopuštamo da nas ti muški varaju na svakom koraku, a da se mi, ko lude Mare,sam smiješimo?
IVA:Joj, joj žene, pa mi smo barem zrele, obrazovane žene,da se od tih muških dajemo tak nasanjkati.
NIKICA:Mi smo samo radile i zaboravljale na sebe…
TANJA:I oni su samo radili i mislili na sebe…

Ide natpis:(PRODAJEM SLIKE, POVOLJNO I HITNO!)




DRUGI DIO

(U moderno opremljenu sobu ulaze Iva i Nikica)
IVA:Uh, kak je danas vruće.Natrčala sam se po bankama, možda prodam jedan stan.Ne ide, pa ne ide.I oni koji imaju lovu, čekaju, misle kak će stanovi ići drastično dolje.Ma neka samo misle,ak im je tak lakše.Ja bum prodavala jedan po jedan stan, otplaćivala kredit, a doći će vrijeme, kad će ljudima dojaditi čekanje.Onda ću opet stati na svoje noge! Gledam to ovako:Svatko želi živjeti na vrhu planine, ali sreća i rast događa se kad se uspinjemo na nju.
NIKICA:Misliš?Da će se nekaj promeniti? Ja sad radim lekturu za pol prošlogodišnjeg honorara, kao da je kruh i mlijeko pojeftinilo. I to još ne mogu naplatiti!
Nego htjela sam ti reći, kak je skroz na skroz infantilno, kaj Vesna sad, kad joj dolazi muž, hiće onog siromaha van.Kad ovog nije bilo, on joj je dobro poslužil, a sad kad je svoje odslužil, kak kućni ljubimac kad nemaju kam s njim, hite ga na cestu.Kako bešćutno!
IVA:Ma, ti ništ ne razmeš! Kaj misliš da bi mu i otpremninu još trebala dati?Bolje mu je da što prije da petama vjetra, inače bu ga zaposlila da joj mamu bedina.Znaš da ona ne stigne na sve.Ah!(zabacuje kosu oponašajući Vesnu.)
NIKICA: Da, da…Ona ti je pored tog bedačeka, čist dobro živjela.On bi joj kuhal, čistil,hodal po placu, vozil ju na njene koncerte, kak divu,a ona je sam čekala zgodu, da si nađe nekog drugog, prihvatljivijeg njenom nivou. Kaj ne?
IVA:Svejedno se stalno žali, kak je sama.Kak će joj cijeli život proći u samoći.Kao da nemre biti sama, i s muškarcima.
NIKICA:Ak je ona sama, kaj je onda s drugim ženama?
IVA:Kojim drugim, misliš onim, kaj se ne znaju ni okrenuti.Pa takve nit ne treba žalit!Same su si krive!
NIKICA:Baš si okrutna.Nisu sve sposobne, da mijenjaju svoje živote, preko noći.Pogle si mene, kako da ja promijenim svoj život s dvoje djece, koji svaki dan nekaj trebaju.Već sam čist skrenula od tih izdataka.
IVA:Ti nikak!Kad nisi ni vidjela, kak ti Vesna pleše oko muža.Ha, ha da samo pleše…
NIKICA:Kaj mi to nisi rekla?
IVA:A kaj da ti baš ja velim, pa to je znal cijeli grad, kad se k njoj preselil.Znaš kak to ide, uvijek zadnja sazna žena.Nisam ti rekla da se zbog toga ne rastanete!Sad kad ste se rastali , mogu ti reći.
NIKICA:A tak! A ona mi se tak lepo smiješi , u facu.
IVA:A kaj bi trebala?Kaj ti očekuješ da ti elaborira kak joj je bilo sa slikarom?Ja ti bum rekla.Nikak.Stalno je htio da ju slika kak „Golu Maju“, a znaš kako je okrugla, kak lopta.I onda kad ju je naslikal, ova je pala v nesvest, ma kaj v nesvest, v tri nesvesti i odmah ga sprašila.Jer, ak ju tak vidi, kak ju može još hteti?
(Netko glasno zove Ivu, ona izlazi iz sobe, a s druge strane ulazi Vesna.)
VESNA:Žal mi je Tanje, ma ne samo Tanje, već svih naivnih žena, kaj misle ak su potpisale, da su sigurne.Taj ti potpis, draga moja,danas ništ ne znači.Čak je i boljše bez njega, dok ide ide…kad pukne, bar nema troškova vjenčanja ni rastave.Ni sentimentalnih vapaja.
Evo ja sam jučer čula priču o jednom mom kolegi, koji ima dvije obitelji,a nije te vjere! Žene znaju jedna za drugu,čak zajedno ljetuju, djeca im se druže, sve štima i svi znaju gdje im je mjesto i što mogu očekivati.
NIKICA:Ma da, svaka se može udati, sam kak, za muškarca ili on za nju?
VESNA:Da, da praf veliš, evo neki dan smo u zbornici raspravljale, kak danas više ništ nije sveto.Sav moral je nekam nestal.Udružil se s lovom,a kaj je još gore, nema ni love, ha, ha…
NIKICA:Još je bolje, kad se udaš, a kao da se nisi udala, trošiš okolo muškarce, kak ti se prohtije!Ha, ha, ho, ho !
VESNA:Ako to na mene aludiraš, onda to zbilja nije v redu!
NIKICA:Ma kaj nije v redu?Morti to, kaj si se smucala s mojim mužem?(ustaje, drma Vesnu za kosu, ova se brani vrišteći visoki C.)U sobu utrčava Tanja, razdvaja ih , Vesna uvrijeđeno izlazi popravljajući frizuru.)
TANJA:Nikica, kaj ti je, kaj si skroz skrenula? Ja znam da si potrošila mog Marka, pa te ne napadam!Koje li koristi od tog?Ionako si se razišla s njim, pa on ti je mogao biti otac, a tko je tu zgubil, procjeni sama!
(Iz sobe izlazi Nikica, uvrijeđeno, na rubu plača, a ulazi Vesna.)
TANJA:Kaj vas je pikla neka luda muha, da ste sad, kad je sve to prošlo, počele izvlačiti prljavi veš? Život treba živjeti kao premijeru,bez repriza u kojima bi mogle popravljati svoje postupke. Zapravo je sve tak trebalo biti, a mi iz svega toga nekaj naučiti.Kaj ćete imati od toga da uništite naše prijateljstvo, zbog tamo nekih, niš koristi?
VESNA:Ma tak nam je još malo života ostalo, umjesto da se udružimo i uživamo u onom ,kaj nam je ostalo, mi se međusobno napadamo.(pomirljivo) I, kaj buš sad s Markom?
TANJA:Ništ, a kaj bi?Kaj misliš da mi ga još nije dost,ionak sam ga preskupo platila.Nisam vidjela, da u naš brak nije uložio ni jednu kunu!
VESNA:Ma znaš,sad kad je sve iza tebe, mogu ti reći, nekaj strogo povjerljivo.Kad si ono otišla u Milano, postavljati onu veliku izložbu, Nikica ti se po cele dane smucala s Markom.
TANJA:Ma znam ti ja za to, Zagreb je selo, da ja to ne bih doznala.Kak se svinja muška, samo dosetil, da ga je doktor baš tad, naručio da mu skine bradavicu, kaj je imal na riti. O, koji kurviš!A ja mislila da on nije, kao onaj moj prvi. Ovaj je dupljak ili ti dupli pokvarenjak.Kral mi je lovu, a još se i kurval?O joj, kako da baš ja nabasam na te,koji samo misle kako će iskoristiti ženu?
VESNA:Ne bojim se ja za tebe, ti ćeš uvijek dobro zarađivati, tvoja te muza nikad nekad neće napustiti.Znaš taj strah da si ostala švorc,pokrenut će te. Dat će ti snagu da možeš još bolje i više! Bog zatvori vrata, ali otvori prozor.A što se tiče novca, koji ti je maznul, kako ono narod veli“oteto-prokleto“.
TANJA:Samo sad moram paziti, da mi se neki drugi ne ukrca,bar dok se malo ne oporavim.
VESNA:Sve bu v redu, glavu gore!Mi vjerujemo u tebe!
TANJA:Ma imam i ja tebi nešto za reći!Znaš onda kad se Iva malo rastajala, pa sastajala s onim njenim šoferom?E , ja sam u Beču imala izložbu i otišla u Operu.Biti u Beču i ne otići u Operu, pogotovo kad se daje Otelo, to nikako nisam htjela propustiti.Tam sam ih vidjela.Ivu i tvog muža.Samo su poslije predstave, odjurili u taksiju…Moš mislit kam!
VESNA:A tak, a ona je mislila, da se to nebu saznalo, ak je v Beču.Kak je ovaj svet zapravo premali, za sve nas. Smo kad pomislim na koliko potencija se mogu svesti naše kombinacije, ispada da smo spavale s cijelim svetom.Moram si ići popiti malo vode.(Maše rukama, klima glavom.Vesna izlazi, a ulazi Iva.)
IVA:Gdje su se sve izgubile?(obraća se Tanji) Draga moja, da ja tebi nešto kažem.Nije da mi nije žal, kaj ti je Marko svu lovu maznul,ma zapravo nitko nemre imati sve!
Eto ja sam te vidjela s onim mojim, kak ga ti podrugljivo nazivaš šoferčinom!Prostak, a ipak si si ga priuštila.Ovi intelektualci i nisu bog zna kaj, kaj ne?Inače ti ne bi spala na tog prostog šoferčinu?Ili se varam?(cinično)
TANJA:Čekaj Iva da ti velim, da ti objasnim…
IVA: Ma nemoj ti meni ništa objašnjavati, tak i tak je sve jasno!Oni su nas pokrali, jer smo im mi, pametne i senzibilne žene, to dopustile, ali smo si i naplatile.Svaka na svoj način,osobno!Ma sve je to tak prozaično…
(U sobu ulaze Vesna, i Nikica, Sve četiri se pogledavaju i sve četiri prasnu u smijeh,grle se. Ivi zvoni mobitel.)
IVA:Upravo su mi javili da sam dobila kredit iz Fonda za poticanje gospodarstva. Konačno se nešto pokrenulo.Dobar je dobar, taj glavonja.Samo što stanovi imaju s gospodarstvom? Ma, nema veze!Sve vas pozivam u restoran na večeru .Častim!(veselo, plešući, čuje se glasan rok)
VESNA:Ja bum van tam nekaj otpevala, ak mogu pozvati Sebastajana, on bu me pratil na klaviru.
IVA:Ma ne, ne trebaju nam nikakvi muški, kaj se uvaljuju, kaj vam ih još nije dost?
(zvoni joj mobitel, javlja se:)
IVA:Je, je hvala lijepo, što ste se za mene zauzeli! Joj ne mogu večeras, idem s mojim curama na večeru. Ima dana…Samo malo!(Spušta mobitel i šapatom pita ostale) :“Kaj može s nama?“
(Sve glavama odobravaju. Kad je završila razgovor, sve u jedan glas pitaju)
SVE:A jel bogat?(Iva se nasmije )
IVA:Ha, ha…Naravno da je bogat, pa bankar je…
NIKICA:Kaj ste konačno, promijenile stranu?( Sve klimaju glavama, glasno se smijući .)
Čuje se can-can i cure plešu, ludirajući se).
(Netko kuca na vrata.Iva stišava cure, i pogledom pita tko bi to mogao biti.)
IVA:Tko još zna za ovaj stan?Pa ja sam ga namjestila, da bi ljudi lakše kupovali ostale?(šapće)
TANJA:Tko je?
Tišina.
( Iva odškrine vrata, iza nje stoje sve ostale i naviruju se.Pred vratima stoji Marko.)
TANJA:Ti si?A kaj ti tu radiš?Kaj još hoćeš?(bijesno)
(Otvara se lift i čuje se žamor ljudi.)
MARKO:Pustite me unutra, neću se s hodnika razgovarati!
(Iva otvara vrata, Marko ulazi, ogledava se po sobi.Nikica gleda u stranu, a Tanja stoji iza Ive,dok Vesna na prstima pokušava izaći iz sobe).
IVA:Kaj nemrete negdje drugdje razgovarati?
MARKO:Vesna, kud ćeš?Vrati se, hoću da sve čujete, o sebi, pa da više nikad ne krivite muškarce!
TANJA:A kak si nas pronašel?
MARKO:Nije bilo teško! To vam se zove inteligencija.Sve, da ste sjele tu nasuprot mene. (pokazuje trosjed).
TANJA:A kaj ti izvodiš?
MARKO:Vidjet ćeš,strpi se još samo malo!Sad ću vam ja pokazati da nije sve tako sjajno ni cool, kako vi to prikazujete jedna drugoj.(podrugljivo)Sad kad vas imam na oku, moram vam reći da ste sve kumovale raspadu našeg braka, svaka na svoj način.
SVE U JEDAN GLAS:“Mi…mi?“
MARKO:Evo počet ću od Nikice, nju sam posve slučajno sreo, kad je imala velikih problema sa slikarom, a još većih sa sobom.Razumio sam je jer sam te slikarske oscilacije raspoloženja i sam proživljavao.Spontano smo postali ljubavnici, tog se nimalo ne sramim.Odrasli ljudi, koji u određenim životnim okolnostima upadnu u krizu identiteta,i izgube se u traženju izlaza.A ti Vesna, nemoj se skrivati iza Ive, i ti ćeš doći na red.
VESNA:Kaj ja, kaj pričaš bedastoće?
MARKO:Ja da pričam bedastoće?Dosta je tvojih prenemaganja i glumatanja!(Vesna pogne glavu i zašuti).
TANJA:Dost je te predstave, kaj misliš da ja to sve ne znam?(bijesno)Idemo cure, imamo mi večeras, neke druge planove!
MARKO:Ma nikud vi ne idete, nisam još svršil!
TANJA:E to bumo još vidle?Ko si ti ,da nas sve teroriziraš. Lopov i kurviš, eto kaj si ti!Kaj te nije sram?
MARKO:Ne, neće to samo tako završiti!A to tko je tu kurva, dalo bi se pričati.
IVA:Ak si nas došel vrijeđati i maltretirati, molim lepo, bilo je dost, a sad izlazi iz mog stana ! Van ili bum policiju pozvala!(Odrešito, vadeći mobitel iz torbice.Marko se počne naguravati s Ivom, Tanja priskače,Vesna urla visokim C, a Nikica obilazi Marka i uperi mu pištolj u potiljak.Marko ne shvaćajući što mu se događa urla:
MARKO:Kurvo, ti ćeš meni zvati policiju?(Naglo zastane, shvaćajući da mu je pištolj iza glave. Netko ga gurne i on padne na koljena.Vesna i Tanja vežu mu šalom ruke, na leđima, a on je na koljenima…)Kaj ste poludjele?
NIKICA:Nismo mi ništ poludjele!Hajde muškarčino vrati lovu!
Svi stoje u čudu, zure u Nikicu.(Nastaje muk. Iva se prva snašla.)
IVA:Da donesem leptop?
NIKICA:Što čekaš?(Iva donosi leptop, a Marko se buni.)
MARKO:Čisto ste skrenule!
IVA:Šuti, ili ćemo zvati policiju!
MARKO:Mislite me opljačkati i još zvati policiju?Zbilja ste izgubile sve kompase!
TANJA:Mi tebe, opljačkati?A tko je zaprav mene opljačkal?Mi ćemo samo vratiti moj, moj novac.Kad bi ljudi bili odlučniji i spremniji, vratili bi svoj novac, koji su im razni tajkuni i tajkunčići pokrali.
MARKO:To sam ja samo spremio novac, jer sam vidio, kako ga rasipaš na tu svoju odraslu dječicu!Majčinski osjećaji, ha, ha…
IVA:Daj broj računa na koji si prebacio novac!
MARKO:Ma sve ste skroz poludjele, ovo je prava pljačka!Upomoć!(viče)
TANJA: Nije, ovo je samo posljedica tvoje pljačke!
MARKO:Vesnica, daj im ti reci, pak ti si svjetska žena, da to ne može tako! Da je privatna imovina svud u svijetu neotuđiva!
TANJA:Misliš tuđa, koja je krađom postala, privatna?
IVA:Daj ne trabunjaj, govori broj računa!
MARKO:Ma nemojte, evo ja ću dobrovoljno, dati pola novca Tanji!(meškoljeći se, pokušavajući osloboditi zavezane ruke.Nikica, mu jače stišće pištolj na potiljak i naređuje.)
NIKICA:Ako se još samo malo pomakneš, pucam!
MARKO:Ma curke, ja vas sve molim da se urazumite, pa mi smo odrasli ljudi, nećete me valjda ubiti zbog to malo novca?
TANJA:Malo?Ti toliko novaca nisi nikad zaradio!
NIKICA:Zašuti, već jednom i vrati novac!
MARKO:Zbilja ste okrutne!
VESNA:Ma kaj smo mi okrutne?(Vadi mu novčanik iz unutarnjeg džepa i traži karticu.Iva prebacuje novac. Čuje se podrugljivi smijeh.)
MARKO:Sad me možete pustiti, ili me mislite ubiti?Luđakuše!(uvrijeđeno)
NIKICA:Sam se polako digni i kreni prema vratima!(Marko ustaje, mrmljajući s pištoljem na potiljku, Nikica ga gura prema vratima, Tanja otvara vrata i guraju ga van, zalupivši vratima.)
MARKO:Kurve!Kurve!Pas vam mater! Kurve uvijek ostaju kurve!(čuje se iz hodnika)
Žene zure u kompjuter, pogledavajući u Nikicu i pištolj.
IVA: Od kud ti taj pištolj?
NIKICA:Neko večer mi ga je mali nećak gurnuo u torbu, kad sam odlazila, da se mogu obraniti od silovatelja!(Sve stoje i u čudu gledaju Nikicu.Nikica maše pištoljem plešući i pjevušeći):Gdje ste silovatelji?(Tanja uzima pištolj i ogledava ga.)
TANJA:Pa to je obična plastična igračka!
SVE:Ha, ha, ho, ho, hi, hi!
(čuje can-can)
VESNA:Zbilja si hrabra , i kak si se sam dosetila?
NIKICA:Vesnica, pak ti si svetska žena, ti buš to sigurno lako odgonetnula!(Podrugljivo imitira Markov glas,zavodnički zabacujući kosu.)
IVA:Sad kad smo i praktično , promijenile stranu, imamo razlog za gala večeru!
Žene plešu can-can i spušta se zastor.
986
Kategorije: Film
Nek se čuje i Vaš glas
Vaše ime:
Vaša poruka:
Developed by LELOO. All rights reserved.