ANDRIĆEVA POUKA OD MILION EVRA
http://www.krug.rs/kao-da-je-bilo-nekad/2609-andriceva-pouka-od-milion-evra.html
Naš jedini nobelovac Ivo Andrić umro je pre 42 godine, a ni danas ne znamo mnoge važne detalje iz njegovog života, poput onog da je poklonio celokupan iznos (današnjih oko milion evra) Nobelove nagrade
U stanu u centru Beograda, u kojem je nekada živeo Ivo Andrić, vreme je stalo sredinom sedamdesetih godina, kada je pisac iz njega izašao poslednji put. Godinama sam želela da vidim taj prostor u zgradi na današnjem Andrićevom vencu sa brojem osam (tik pored zgrade Predsedništva u Beogradu), koji je posle piščeve smrti pretvoren u muzej, ali sam sebi želju ispunila tek minulog leta.
„Čim neko nešto voli i za nešto se veže — misao neku, predmet ili živo ljudsko biće — on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.“
Čim sam kročila u ulazni hol nekadašnjeg stana Ive Andrića, znala sam da mi je ovaj njegov, davno pročitan i zapamćen citat, došao u misli zato što sam Andrićevo delo i sama počela da volim, čini mi se, još onda kada sam naučila da čitam. Ili, možda, tek kada sam ono što je pisao mogla da razumem. U svakom slučaju, duh čoveka koji je pisao kako “onaj ko je dugog veka, nadživi sve, pa i svoje zasluge“, još je tamo. Spomen-muzej našeg jedinog nobelovca u sastavu je Muzeja grada Beograda, a održava ga Zadužbina Ive Andrića. Andrić je do 1958. godine živeo u beogradskoj Prizrenskoj ulici, a u stanu (nekada na adresi Proleterskih brigada 2a, a sada Andrićev venac 8) pisac je živeo od 1958. godine, nakon venčanja sa Milicom Babić, sve do svoje smrti 13. marta 1975. godine.
Muzej je otvoren godinu dana nakon što je preminuo. Kustoskinja nas upoznaje sa rasporedom stana koji se sastoji iz četiri celine: ulazni hol, salon i Andrićeva radna soba su autentični, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor. Pred kraj svog života, znajući da će stan najverovatnije biti pretvoren u muzej, Andrić je, u želji da ono najličnije ne bude izloženo javnosti, tražio da spavaće sobe budu preuređene. Na tom mestu nalazi se stalna postavka sa raznovrsnim eksponatima koji ilustruju Andrićev životni put. Tu su njegove fotografije, indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati, ali i neki piščevi lični predmeti, kao i originalni rukopisi pisanih dela, Andrićeva pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima.
Andrićeva lična biblioteka popisana je 1976. godine. Ona se najvećim delom nalazi u radnom kabinetu i ima registrovanih oko 4.500 knjiga. U toku je i veliki posao prenošenja Andrićevih marginalija i pribeleški u elektronsku formu, pa će, kada taj posao bude završen, zahvaljujući toj bazi podataka biti moguće i pretraživanje po pojmovima koji zanimaju poštovaoce Andrićevog lika i dela.
U RADNU SOBU GOSTI – NISU MOGLI
Ivo Andrić savršeno je govorio nemači i francuski jezik, što mu je omogućilo da mnoga dela na tim jezicima čita u originalu. Zanimljivo je, a mnogi ne znaju - Andrić je mogao da čita i da razume dela na još nekoliko evropskih jezika, među kojima su italijanski, španski, engleski, bugarski, rumunski, ruski... Na policama vidim Sabrana dela Getea na nemačkom jeziku i Balzaka na francuskom, tu su i, u luksuznom kožnom povezu i odličnom izdanju, dela Vuka Stefanovića Karadžića i narodne književnosti, čuvena Prosvetina edicija, Biblioteka velikih romana, veliki broj naslova iz oblasti istorije i istorije umetnosti, tomovi enciklopedija.
Dnevna soba u potpunosti je autentična kao u Andrićevo vreme, čak je i razmeštaj nameštaja isti, saznajemo od kustoskinje, a na zidu se nalazi portret (rad slikara Milenka Šerbana) Andrićeve supruge – Milice Babić. On je okačen tek nakon piščeve smrti, jer Andrić, za života, nije dozvoljavao kačenje ličnih portreta i izlaganje fotografija. Jednostavno, to je smatrao neukusnim.
Salon izlazi na veliku terasu sa pogledom na dvorišni zid gusto obrastao bršljanom, mesto gde su supružnici koji su, svako na svoj način, bili u službi umetnosti, književnosti i teatra, voleli da provode svoje slobodno vreme. Slike u salonu deo su bogate kolekcije sačuvane u Andrićevoj zaostavštini. To su, najčešće, pokloni samih umetnika ili državnih institucija. Među njima su najznačajnija imena jugoslovenskog i srpskog slikarstva XX veka. Zanimljivo je da je Andrić svoje goste primao isključivo u salonu, a njegova radna soba ostajala je zatvorena, gotovo nedodirljiva za posetioce.
Andrićeva radna soba, saznajemo, izgleda baš onako kako ju je ostavio kada je poslednji put izašao iz nje. Sto sa desne strane sobe, na zidu nasuprot prozoru služio je za pisanje, a drugi sto – najbliži balkonskim vratima koja gledaju na Pionirski park i na Narodnu skupštinu – za dnevnu korespodenciju. Tri zida radne sobe, takođe su prekrivena knjigama iz Andrićeve biblioteke. Tu je i stari televizor, još iz doba kada je Elektronska industrija iz Niša počela da proizvodi tv prijemnike. Andrić je, naime, bio jedna od petnaestak značajnijih ličnosti koje su televizore dobile na poklon. Ipak, on televizijom kao medijem apsolutno nije bio impresioniran, a fotelju koja se u toj sobi nalazila, za gledanje TV programa koristila je, uglavnom, njegova supruga. Druga fotelja, ona u kojoj je sedeo Andrić, bila je postavljena tako da je onaj koji sedi u njoj TV prijemniku okrenut – leđima.
Kancelarije kustosa i vodiča i muzejski depoi, smešteni su u adaptiran prostor nekadašnjih pomoćnih sprostorija – kuhinje, devojačke sobe, kupatila i degažmana.
Muzeološka postavka hronološki prati Andrićev život i rad, od njegovog rođenja 9. oktobra 1892. godine. Na svet je, sasvim slučajno, došao u Travniku, zato što je majka Katarina Andrić bila kod rođaka u gostima. U stalnoj muzejskoj postavci nalazi se kopija stranice knjige rođenih, iz koje se vidi da je on, pod brojem 70, upisan kao Ivan. Majka Katarina i otac Antun Andrić iz porodice kujundžija, bili su Sarajlije, ali sudbina je htela da Antun premine kada je njegov sin imao svega dve godine. Zbog nemaštine, majka Katarina odlučuje da sina da „na čuvanje“ u Višegrad sestri svog preminulog muža Ani i njenom suprugu Ivanu Matkovšiku. Iako mu je, dakle, pravo ime bilo Ivan, majka ga je zvala Ivo, pa je on kasnije nastavio da koristi to ime. Najranije detinjstvo i osnovnu školu koja je u to doba trajala četiri godine, Andrić je završio kod tetke i teče u Višegradu. Sa 11 godina upisuje se u sarajevsku Gimnaziju, a u stalnoj postavci izložen je dokument sa školskim ocenama malog Ive. Bosna je tada bila pod austrougarskom vlašću, a sistem ocenjivanja tada je bio kao i današnji u Nemačkoj i Austriji - jedinica je najbolja ocena. Andrić je imao jedinice, dvojke i trojke. Već u Gimnaziji počeo je da piše i objavljuje poeziju u prozi. Kao „dokaz“, stalna postavka poseduje kopiju magazina „Bosanska vila“ u kojem je objavljena njegova pesma „U sumrak“. Posle Prvog svetskog rata objavio je dve zbirke svoje poezije u prozi: „Ex ponto“ i „Nemiri“.
NAJVIŠE JE PISAO TOKOM DVA SVETSKA RATA
Tokom života u Sarajevu, Andrić je postao član „Mlade Bosne“, što će ga kasnije skupo koštati. Studije filozofije na Mudroslovnom fakultetu upisao je u Zagrebu, gde se zadržava samo jedan semestar. Naredni semestar pohađao je u Beču, a nakon toga odlazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu u Poljskoj. Najveći i do tada najkrvaviji rat svetskih razmera, prekinuće Andrićevo studiranje. Jer, u međuvremenu, u Sarajevu se događa atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, počinje Prvi svetski rat, a Andrić biva uhapšen zbog svoje povezanosti sa Mladom Bosnom. Prve tri godine Prvog svetskog rata Andrić je proveo u zatvoru, najpre u Mariboru, potom u Splitu i Šibeniku, a onda mu je dozvoljeno, zbog problema sa plućima, da ode u bolnicu u Zagrebu, gde je i dočekao kraj Prvog svetskog rata.
U Beograd je Andrić stigao 1919. godine, dobivši posao u Ministarstvu vera, a godinu dana kasnije počinje da radi u Ministarstvu inostranih poslova. Bio je to početak njegove diplomatske karijere. Dok je 1922. godine službovao u austrijskom Gracu, saopšteno mu je da u diplomatiji neće moći ubuduće da radi bez fakultetske diplome. Zato on u Gracu te godine nastavlja svoje studije. U tom gradu je i diplomirao 1924. godine, u Gracu je odbranio i svoj doktorat, a dve godine kasnije izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka. Polako je počeo da se penje i na diplomatskoj lestvici, službujući po čitavoj Evropi. Krenuo je od Rima, bio diplomata u Marseju, Madridu, Parizu... Do ambasadorskog mesta došao je 1939. godine u Berlinu, kada je Poljska već bila okupirana. Savršeno shvatajući situaciju u Evropi, Andrić je nekoliko puta tražio od Beograda da ga povuku nazad, ali nijednom nije dobio odgovor. Zbog toga je, na neki način, bio prinuđen da preda svoju akreditive tadašnjem nemačkom kancelaru Adolfu Hitleru.
U stalnoj postavci Muzeja Ive Andrića izložena je njegova svečana ambasadorska uniforma. U pitanju je kreacija njegove buduće supruge Milice, kostimografkinje u Narodnom pozorištu u Beogradu, koja je tada bila udata za Andrićevog prijatelja. Andrić se Milicom oženio tek kada joj je muž preminuo. Ovu uniformu je nosio prilikom predaje akreditiva u Berlinu. Pored uniforme, posetioci mogu da vide i kapu, rukavice i njegov diplomatski kofer.
Kao i mnogim ambasadorima u Nemačkoj tih godina, Andriću je bilo ponuđeno da bude prbačen u Švajcarsku, ali – on je to odbio. U Beograd se vratio 1941. godine, otprilike mesec dana posle šestoaprilskog bombardovanja i čitavu okupaciju Beograda proveo je kod prijatelja u stanu u Prizrenskoj 7. Na toj adresi u Beogradu i danas se nalazi tabla koja svedoči o tome. U to vreme postojale su dozvole da se u Beograd uđe i da se izađe iz grada, a Andrić je 1942. godine dobio dozvolu da u Sokobanji obiđe bolesnog prijatelja. Prisiljen da vreme provodi uglavnom u stanu, za vreme rata napisao je najviše svojih dela, romane: „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“. Sam Andrić o tom vremenu kaže: „Ja sam na putovanja trošio, ne samo novac i vreme, nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i druge, uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti. A koliko sam se u tim putovanjima trošio, vidi se njabolje po tome što sam za vreme dva velika rata, kada sam bio prisiljen da sedim na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova“.
Dela napisana u ratnim godinama, naravno, objavio je tek posle Drugog svetskog rata i odmah je bio prepoznat kao veliki pisac vrlo specifičnog stila. Mnogi misle da je Andrić najpre pisao poeziju u prozi, onda malo bio diplomata, pa tek onda počeo da piše, ali je istina da je on, zapravo, pisao sve vreme, doduše ne knjige na početku svoje karijere već priče, kratke eseje. Posle rata nastavio je da piše, šireći svoje polje interesovanja. Bilo mu je tada ponuđeno i da se vrati u diplomatiju, ali to je kategorički odbio. Ostalo je, manje-više poznato.
Za svoja književna dela 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu. Telegram sa obaveštenjem da je dobitnik Nobelove nagrade stigao je u stan koji je pretvoren u muzej, a Andrić ga je primio u dnevnoj sobi. Oni koji su imali čast da sa Andrićem podele taj dan, prisećaju se kuće pune cveća, njegove uzbuđenosti i reči da jedva čeka da „uzbuđenje na koje nije navikao i praznična atmosfera oko njega prođu, pa da se opet nađe u svom običnom i jednoličnom radnom danu“. Jer, samo u takvom, običnom danu, on je, kažu, umeo da živi svoj život, a tu smirenost, prostor u kojem je živeo, odaje i danas, kao da njegov duh odnekud stražari i nadgleda da se, čak ni slučajno, nekakav viši, duhovni red, koji je u tom stanu nekada vladao, ni danas– ne poremeti.
ROMAN „NA DRINI ĆUPRIJA“ PREVEDEN JE NA 70 JEZIKA
U Muzeju Ive Andrića posetioci mogu da vide stranice iz originalnog rukopisa romana „Na Drini ćuprija“ i drugih njegovih dela. Tu su i brojni papirići na kojima je zapisivao svoje misli i ideje, kako ih ne bi zaboravio, a kasnije im se vraćao kao inspiracijama. Sačuvana su i u stalnoj postavci izložena i neka od prvih izdanja Andrićevih knjiga.
Zanimljivo je da je Andrić imao i veliku kolekciju fotografija. Zahvaljujući tom njegovom interesovanju sačuvana su brojna foto-svedočanstva tog vremena, brojna kolekcija razglednica. Jedna, ona koju je na srpskom jeziku napisao izdavač Andrićeve knjige u Japanu – posebno se izdvaja. Andrić je imao, i lep, i zdrav običaj da svakog dana ode u šetnju do Kalemegdana.
Nobelovu nagradu za, kako je obrazloženo, „epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“ Andrić je dobio kada je imao 69 godina. Svečana ceremonija dodele održana je 10. decembra u Koncertnoj palati Švedske akademije nauka, a Andrić se skupu obratio na tečnom francuskom jeziku svojom besedom „O priči i pričanju“. Beseda je kasnije objavljena u publikaciji „Nobelova nagrada“ u izdanju Nobelove fondacije. Nobelova nagrada i danas ima tri dela: medalju (koja na licu ime i lik Alfreda Nobela, a na pozadini se upisuje dobitnikovo ime i godina) diplomu, koja je i danas unikatna za svakog dobitnika, zato što Švedska akademija nauka angažuje slikara koji ručno oslikava svaku diplomu sa motivima dobitnikovog rada (Andrićeva diploma zato ima most, zastavu i likove iz njegove književnosti), a treći deo nagrade je novčani. Nobelova nagrada i danas, kao i u Andrićevo vreme, donosi dobitniku oko milion evra. On je celokupnu sumu donirao Bosni za izgradnju biblioteka i za kupovinu knjiga. Verovatno zbog poznavanja mentaliteta naroda, najpre je donirao polovinu novca, nakon čega je tražio izveštaje o načinu trošenja para, a onda je donirao i drugi deo. Kustoskinja nam kaže da posetioci muzeja često, pola u šali, pola u zbilji, pitaju: „A kako je onda proverio šta je bilo sa drugom polovinom para?“
Posle dobijanja Nobelove nagrade, kompletno Andrićevo književno delo postalo je hit u svetu. Dobio je epitet „najboljeg balkanskog hroničara“, a naraslo interesovanje za njegova dela doprinelo je da za vrlo kratko vreme budu prevedena na više od 30 svetskih jezika. Nažalost, tokom desetak poslednjih godina svog života, gotovo da je prestao da piše, ali su njegove knjige neprekidno preštampavane u zemlji i inostranstvu. Kompletna Andrićeva dela prevedana su na 50 svetskih jezika, a roman „Na Drini ćuprija“ na, čak, 70!
Za života, Andrić je bio dobitnik i raznih drugih medalja, diploma, povelja, nagrada. Josip Broz Tito nije bio veliki obožavalac Andrića, jer mu je posebno zamerio što u svom govoru na dodeli Nobelove nagrade nijednom nije pomenuo Jugoslaviju i partiju.
Ivo Andrić umro je 13. marta 1975. godine, sedam godina posle smrti svoje supruge Milice.
Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. A što se njegovog muzeja tiče, onako kako me je jedna njegova misao „pronašla“ na samom ulazu u njegov nekadašnji stan, tako mi se, dok sam izlazila, „javila“ još jedna: „Nisu oni koje nazivamo pokojnicima tako mrtvi kao što se to obično misli. Isto kao što ni oni koji sebe smatraju živima nisu onako, ni onoliko živi koliko bi hteli da izgledaju i kako sami sebe vide“. Neka mi oproste oni koji ne razumeju, ali baš tada mi se učinilo da me osećaj kako duh srpskog nobelovca još živi na mestu na kojem je najviše stvarao – nije prevario. Neki ljudi sagore bez sjaja i plamena, a posle nekih ostane svetlost koja i najgušću tamu izlomi na komadiće i ostane blještava i svetu – zauvek važna.
Andrićeva zadužbina,photos
https://www.google.hr/search?q=Andrićeva+zadužbina,photos&client=opera&hs=Llb&dcr=0&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ved=0ahUKEwjVn6CPve7XAhUQLVAKHdgmCCMQsAQIKA&biw=1745&bih=855
Оснивање
http://www.ivoandric.org.rs/задужбина
Rođakinja nobelovca otkriva: Ivo Andrić je fratarski sin
https://www.vecernji.hr/vijesti/rodjakinja-nobelovca-otkriva-ivo-andric-je-fratarski-sin-277474