EKSKLUZIVNO
Mira Stupica:
Bilo je i lepših, ali ja sam imala dar
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:562668-Mira-Stupica-Bilo-je-i-lepsih-ali-ja-sam-imala-dar
Vukica STRUGAR | 16. avgust 2015
“Novosti” u poseti Miri Stupici, divi našeg teatra, uoči njenog sutrašnjeg, 92. rođendana: Retko izlazim iz kuće. Ništa me ne privlači. Sve je nekako usko i stakleno
GODINE podnosim kako se mora, ne žalim se. Više nemam želja. Vreme čini svoje. Bilo je sreće, bilo je i priznanja. Bojan je bio najvažniji čovek u mom životu, najsjajnija ličnost. Žiška koja je stvorila sve - kaže u razgovoru za “Novosti” uoči sutrašnjeg, 92. rođendana, poslednja diva naše scene Mira Stupica.
Obeležiće ga daleko od svetla reflektora, pod kojima su i njena blistava karijera i privatni život, proticali svih ovih godina. Oko glumice dvadesetog veka (“krunisane” u velikoj anketi našeg lista), sutra će se okupiti najbliži. Iz Pariza dolazi unuka Mia s praunukom Maksimom, tu je i snaha Karolina (supruga pokojnog brata Bore Todorovića), bratanci Srđan i Dana. Lep povod za okupljanje porodice iz koje je poniklo nekoliko izuzetnih umetnika.
Naša glumica u stanu na Dorćolu provodi mirne penzionerske dane. Poslednji put u javnosti pojavila se proletos, na proslavi Dana Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Teatra koji je stvorio njen suprug Bojan Stupica, a čiju istoriju su gradili njih dvoje. Bojan i Mira, imena koja su se decenijama izgovarala u paru - kao Olivije i Vivijan Li, Sartr i Bovoar, Ponti i Sofija Loren...
- Najvažnije mi je da se njega sećaju. Veliki dar, profesionalni i ljudski. Krut, disciplinovan. Ne znam čime sam ga otvorila. Svi su oko njega leteli, ja nisam. Valjda zbunjen, pitao se ko je ta osoba koja se ne interesuje za njega. U privatnom životu bila sam njegova kraljica... Izdvajao se talentom, božjim darom. Bilo je i lepših od mene, ali i ja sam posedovala dar. Imala sam karijeru i pre njega, ipak, ne tako veliku kao kasnije zajedničku. Njegova je nadvisivala sve ostale, pa i moju. Tempi passati... Četrdeset pet godina je prošlo od njegove smrti, ne mogu da verujem. Znam i zašto. Bojan je stalno sa mnom, ne samo u najlepšim godinama života.
Suvereno je vladala pozorišnom scenom, obožavala ju je i publika i kritika. Bezrezervno joj je verovala, od uloga pozorišnih heroina do prostodušne, neuke Kike Bibić. Talentom i beskrajnim šarmom osvajala je sve čega se dotakne.
- Nikad uloge nisam gledala iz daljine. Uvek izbliza, onda bih automatski znala koje su velike, koje male. U ovim godinama mnogo toga je odletelo. Ne mari. Važno je da je nekome doletelo, taj ga čuva. Ja ne moram, već sam ga dala.
Svaka njena misao je i dalje precizna, tačna, puna životne mudrosti proistekle iz proživljenog iskustva. Mnogo toga je stalo i u njenu knjigu “Šaka soli”: memoarsku prozu, koja je doživela trinaest izdanja, ali se i dalje traži u knjižarama i bibliotekama. Danas ne piše. Puno, kao i uvek čita. Na stočiću zatičemo dve knjige, “Miris kiše na Balkanu” Gordane Kuić i “Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao” Junasa Jansona. Tu su i “Večernje novosti”.
- Čitam novine, gledam televiziju. Retko izlazim iz kuće. Ništa me ne privlači. Sve je nekako usko i stakleno. Ne izaziva čoveka... Ništa više i ne očekujem. Živim od danas do sutra. Vreme čini svoje, više nego što mi svojim ljudskim životima možemo. Najčešće mi se u sećanje vraćaju neke slike. Sećam se mojih i Bojanovih razgovora, uglavnom o pozorištu. Sve što je on uradio bilo je dobro i korisno. Velika ličnost, a velike ličnosti nisu uvek voljene, naročito od slabijih. Morao je da ponese i taj teret, ljubomoru i nerazumevanje.
O njihovoj ljubavi se pričalo i prepričavalo. Ali, Miru Stupicu volela je i cela nekadašnja Jugoslavija. Biti i voljen i poštovan nije uvek lako. Kako je njoj bilo?
- Divno je to osećanje. Obavezuje te da ne klizneš, da ostaneš tu, takva kakvu te prihvataju i vole. Nešto je bilo i u mojoj prirodi. Nisam izmišljala niti pronalazila kako se “hvata” publika.
Da li joj danas publika nedostaje, smeta li joj samoća kao prirodan pratilac starosti?
- Nisam sama, puno je divnih uspomena oko mene. Uvek mi je smetala samo nepravda. Ne prema nama dvoma nego prema drugim ljudima, onima koji su bili dobri i zaslužni, a nisu prihvaćeni kako je trebalo. Nepravedno smanjeni, skrajnuti. Trudili smo se da ih osvetlimo onoliko koliko im pripada i bili srećni kad nam to pođe za rukom. Jer, kad nekom priznaš nešto, onda on dobije krila da postigne još više. I nama kada su priznavali, radili smo još više, još lepše, još tačnije, još korisnije. Umeli smo i da oprostimo onima koji nas nisu razumeli.
UNUCI I PRAUNUCI
Velika karijera traži i velike žrtve. Koliko se to odražavalo na njen privatan život, na majčinstvo?
- Nažalost, jeste. Deca oko mene su dosta otpatila, ali su me razumela. Mnogih nema, moje ćerke...
Za mene su i dalje tu, prisutni. Živi. Toliko ih volim i toliko mi nedostaju... Sada čekam moju unuku Miu. Posebno se radujem sedmogodišnjem praunuku Maksimu. Često mi svrati Borina Karolina. Mio čovek, divna žena. Srđan je dolazio sa sinom Dejanom. Evo, ova slika ovde, to je naš Deki. Pre mesec dana posetio me je i Bojanov sin Matej i unuk Matej. Žive u Ljubljani, mlađi Matej je slikar. Eto, imao je ko da nasledi Bojanov dar...
EKSKLUZIVNO: RUKOPISI MIRE STUPICE U “NOVOSTIMA”
Pomerao svet unapred
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:562881-Pomerao-svet-unapred
Poklanjao si nama svojim glumcima sve, kao dobrodušni milijarder. Zbog mediteranskog stava o životu, mirila sam se bezbolno sa udarcima
Jutros tvoja slika u novinama. Danas radio o tebi. Slušam i sređujem tvoju sobu. Nemam dovoljno rasudnosti šta je bitno, šta se mora sačuvati. Žao mi je svake ceduljice na kojoj je tvojom rukom zapisana neka beznačajnost. Mogli smo to zajedno da prebiramo, u našim starim godinama da se prisećamo, smejemo i raznežujemo.
Ponavljam sve one naše male gluposti kojima smo se zabavljali. Naša dovikivanja kroz sobe: Kon - takt. Smejali smo se kao deca toj izmišljotini za kontakt između odvojenih soba. Ja - kon, ti - takt. Ili ono "dođi da te gnjavim", a ja u sobi zadubljena u novine ili knjigu se ljutim i nerviram na to tvoje ponavljanje, pa polako počinjem da se smejem...
Evo u ovom pismu mi pišeš kako držiš dijetu i kako se nadaš da ćeš ipak bar malo "skinuti", a ja ti odgovaram "znaš i ja sam još uvek gebela". Ovom "gebela" si se jednu deceniju smejao. Pa naravno, kad ja pravoslavka, saobraćam latinicom, mora da se potkrade neka greška kao što je "g" umesto "d" - gebela! Čitam dalje. Tvoja pisma su neobično sadržajna, a moja tebi prizemna i građanska. Kako sam samo uvek logična. Sećam se da sam čak na tu osobinu bila i veoma ponosna. Ja sam kao seljak za koga vasiona nije nikakva zagonetka, već obično, njegovo nebo sa suncem i zvezdama.
Nisam imala uvek onaj pravi sluh za tebe. Ako se nekada i pomolio, moja priroda me je vukla u manje komplikovane sfere. Imala sam mediteranski stav o životu. Mirila sam se bezbolno sa svim udarcima i zaboravljala ih, ne analizirajući ih. Lepo i lako, što dalje od problema. Koliko sam samo grešila što sam te slabila. Htela sam prosto, po ženski, da lepo živimo i uživamo. Ali ne od ovakvih, već od tebi sličnih se svet pomera za korak napred.
Kad hoću nekome da pričam o tebi, osetim kako mi reč pokvari čistotu i vrednost misli i osećanja. Zbivanje je u čovekovom biću magnoveno i kompleksno. Ta energija projuri kroz čoveka pustošnom brzinom, a misija sporo krene po tragu tog zbivanja i na osnovu nekih indicija izmišlja priču manje ili više tačnu. A siromašnu, svakako. Tvoje reči su umele da služe tvojoj misli. Bile su neobične i jasne, luckaste a umne, bile su baš tvoje reči. Ništa nije ostalo zabeleženo kad si nam na probama govorio, kad si iz sebe pesnika pokretao nama motive i slike, nadahnuća, asocijacije. Da posluže baš toj priči i baš tom liku koga radimo. Nikad to nisi smatrao svojim udelom u glumcu. Poklanjao si nam sve kao dobrodušni milijarder.
ROĐENDANSKA ČESTITKA GLUMICI 20. VEKA
NA današnji dan, pre 92 godine, u Gnjilanu, u porodici profesora matematike Radomira i Danice, kao najstarije dete rođena je Miroslava Mira Todorović, jedna od najvećih dramskih umetnica srpskih i jugosloveskih scena. Prvu pozorišnu predstavu ("Boj na Kosovu", u izvođenju neke putujuće trupe) gledala je sa četiri godine u rodnom mestu, a prvu put zakoračila na scenu kao sedamnaestogodišnjakinja u Beogradu u "Studiju umetničkog pozorišta". Glumila je potom u pozorištima u Šapcu i Nišu, u beogradskom Narodnom pozorištu, ali najzreliji i najplodniji deo njene karijere vezan je za Jugoslovensko dramsko i životno i profesionlano partnerstvo sa Bojanom Stupicom.
Mira Stupica je u Bojanovim režijama bila i Držićeva Petrunjela, i Marinkovićeva Glorija, i Nušićeva Živka, i Krležina barunica Kasteli... nanizala čitavu nisku bisernih uloga. Njihove predstave pronele su slavu našeg teatra širom sveta, u Moskvi, Parizu... Pre dve decenije u anketi našeg lista Mira Stupica je proglašena glumicom 20. veka, a na njenu inicijativu, od 2003. u saradnji sa gradom Požarevcem i Narodnim pozorištem, dodeljujemo i priznanje "Žanka Stokić". Velikoj Miri Stupici, njene "Večernje novosti" čestitaju 92. rođendan.
USTUPILA “NOVOSTIMA”
Nekoliko meseci posle smrti svog životnog i umetničkog partnera, pozorišnog maga Bojana Stupice (1910-1970), diva našeg teatra vodila je dnevničke beleške. Pisala pisma Bojanu. Mira Stupica nikada nije objavila ovaj rukopis, a sada ga je eksluzivno ustupila "Večernjim novostima"
RUKOPISI MIRE STUPICE U “NOVOSTIMA”
Sama sam, potpuno sama
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:563080-Sama-sam-potpuno-sama
Sve vreme dok sam igrala predstavu čula sam tvoj glas i napomenu. Čekanje iza kulisa... možda sam u to najviše zaljubljena u pozorištu
MNOGO toga se ne sećam. Recimo, šta je koje godine bilo. Odakle je koja fotografija, iz kog komada, kada smo se selili, koliko puta si bio u Mađarskoj na gostovanju i kada. Ne pamtim ni sve gradove u koje smo putovali, ne znam koliko je ko od nas nagrada dobio, zašto i koje godine. Ali možda to i nije tako bitno, ta konkretnost. Ono iznad nje je važnije.
Sačuvao si moja pisma od Golnika pa dalje. Čitam poneka. Voleli smo se, ali i mučili jedno drugo, kao što to čine svi ljubavnici na svetu.
* * * * * * * * * * * * * *
Juče smo izgubili Sibinu Majinu. Teško i neverovatno. Prijatelja našeg odanog, zaljubljenog u nas. Majo je teško pogođen, a deca su ostala bez nežne i lepe mame. Čedna ljupka košuta, plakala je mnogo za tobom ovih mesec dana, od 22. maja do 22. juna. Teški, preteški dani. Ti bi umeo da me iz ovoga izvučeš kao što si uvek znao, i mada pokušavam da pri svim tvojim postupcima i raspoloženjima čujem tvoju reč, ipak nemam snage da iz ovoga izronim.
* * * * * * * * * * * * * *
Čitam "Nagradu" i čujem tvoje napomene i kako markiraš trubu na kraju - pomažeš mi. Skokneš usred replike da mi glavu okreneš u reflektor. Vidim tvoje ruke kako mi iz partera pokazuju širokim pokretom, dodirujući grudi: meni, govori meni, to jest publici. Kako ću da kažem sutra na predstavi: "A što je najstrašnije Oktavio, ja sam sama, potpuno sama"? Banalna rečenica, a strašna, strašna rečenica.
* * * * * * * * * * * * * *
Igrala sam "Nagradu". Mislim, bio bi zadovoljan. Hoću da se pohvalim za šestu sliku. Hvalio si me ali osećala sam da sam se samo na ponekoj probi približavala pravom tumačenju. Sinoć sam je razumela do kraja. Bilo mi je lepo u tom trenutku. Sve vreme predstave čula sam tvoj glas i napomenu. Bilo je opasno da moji nervi ne uzmu maha i pretvore predstavu u nešto, što bi doduše, bilo ljudski razumljivo, ali profesionalno nedopustivo. Publika me je svojim saosećanjem vukla u propast, ali sam ja bila ozbiljna i stroga.
Mnogo sam ozbiljna, istinski. Prvi put dogodilo mi se nešto strašno i pravo. Znaš kako sam sve nezgode u životu, selidbe, slupana kola, požar Jugova, loše kritike primala normalno i lako, ne dajući im čak ni trenutni značaj. A ovo sad, ostaje teško i nepromenljivo do kraja života.
* * * * * * * * * * * * * *
Kad sedim na "Nagradi" iza kulisa i čekam na izlazak u jednoj fotelji, duboko u mraku, polako me oni čudni obrisi natovarenog nameštaja i rekvizite, koji čekaju kao i ja da iziđu na onu stranu kulisa i reflektora - podsećaju na neka druga čekanja. Na Sašu Njeginu koja se oprašta od Meljuzova, na voz koji vuku binski radnici dok svi na pozornici i u publici plaču. Na balalajku i čika Tucu u crvenim satenskim širokim pantalonama, na teta Anu pokrivenu crnom maramom, na Dubajičevu cupkavu nervozu pred nastup. Dragi trenuci i slike. Možda sam u to i najviše zaljubljena u pozorištu. Na iskošene slike, mirise tutkala i nešto što se nigde drugde ne vidi i ne pozna kao doživljaj. Tepih je sasvim izlizan od naših stopa, tihih glumačkih stopa po mraku dok se polako približavamo priči u koju stupamo.
"NAGRADA" - POSLEDNjA REŽIJA
PREDSTAVA "Nagrada", bila je poslednja režija Bojana Stupice. Premijerno je izvedena u martu 1970. godine u JDP. Bojan je preminuo samo dva meseca kasnije, 22. maja. U junu je ponovo počela da se igra i bilo je to prvo pojavljivanje Mire Stupice u javnosti posle Bojanove smrti. Već njeno pojavljivanje na sceni u prepunoj pozorišnoj sali, dočekano je frenetičnim aplauzom.
Na Bojanovoj sahrani su bili i njihovi kućni prijatelji, Cvijetin Mijatović sa suprugom Sibinom. Sibina je položila ružu na Bojanov odar, ali se cvet otkinuo i pao sa stabljike. Tada je Mirina majka rekla: "Uh, ovo nije dobar znak"... Sibina je poginula u saobraćajnoj nesreći posle mesec dana, 21. juna. Bila je koleginica sa klase Bore Todorovića, a pre pogibije je i igrala na sceni JDP. Ove podatke dobili smo zahvaljujući profesoru Slobodanu Elezoviću iz Zagreba, antropologu, inače velikom Bojanovom i Mirinom prijatelju. Bio je svedok ova dva događaja, o kojima Mira Stupica piše u svom dnevniku. (V. N.)
RUKOPISI MIRE STUPICE U “NOVOSTIMA”
Stalno smo žurili
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:563224-Stalno-smo-zurili
Nikada ni u jednoj situaciji u životu nisi krivio kičmu čoveka. Ništa. Strašna reč. Svaka ljudska reč staje u "ništa"
Sutra je opet jedan 22. Tri meseca. Razmišljam kako neke narodne mudrosti, koje su inače otužne i dosadne, u nekom trenutku dobijaju zvuk i smisao: "jedanput se živi", "zdravlje je najveće bogatstvo", "život je kratak". Koliko ljudi na svetu želi u ovom trenutku da vrati vreme, želi svom snagom života u sebi - ali ništa. Ništa. Strašna reč. Ništa je najsadržajniji prostor. Svaka ljudska reč staje u "ništa".
Jutros mislim na neke daleke stvari. Kako smo iz Portoroža odlazili vijugavim drumom na grančevele kod Marija, kako smo iz Pule jurili prema Labinu u Rabac do Frede i Margarete, pa se onda spuštali magistralom u rano jutro, drumom bez ijednog automobila. Tako da nam se činilo da smo posle nekog atomskog uništenja ostali sami na svetu. Planine, more, grebeni u praskozorja. Polako smo se uskim drumom, serpentinama spuštali u gradić Jablanac. Za doručak smo jeli sveže smokve.
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Trećeg i sedmog jula recitovaću u Nišu pesme Oskara Daviča i Vaska Pope. Nisam imala snage ni da odbijem ni da primim poziv. Prevagnulo je poštovanje prema Oskaru i uspomena na Rut, a i obojica su divni pesnici.
* * * * * * * * * * * * * * * * *
U Nišu me pogodiše uspomene. Setih se kada sam u onom čudnom nekom delu svoga življenja radila u Nišu. Posle pozorišta bi se glumci skupljali u kafani i pričali uz vino. Pomenulo se prvi put preda mnom ime Bojan Stupica. Nabrajali su predstave koje si režirao i ja sam shvatila da su to baš one predstave koje su me zauvek okrenule pozorištu. One su bile moj zanos i moja sudbina. Čudno je to.
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Nekada sam o ovakvoj samoći razmišljala kao o mogućnosti i realnosti. Koliko je u tome bilo naivnosti, koliko su moja snaga i imaginacija bile slabe. Želim da se probudim iz ove more, da se malo, malčice, samo odmorim.
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Gledam u svaki ekser, lajsnu, tapet. I znam, eto to si ti sa ljubavlju pravio da tvojoj ženi bude lepo.
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Danas je petak. Pravila sam talijanske kanelone onako kako si me učio. Mirisalo je na tvoju kuhinju i origano, beli luk, na sve tvoje začine. Pričam Nadi Medini o danima i vremenu kada se nije moglo ni ženiti, ni razvesti, bez blagoslova partije. Pričam joj kako si se borio za mene, protiv intriga oko nas. Nikada ni u jednoj situaciji u životu nisi krivio kičmu čoveka.
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Dogovarali smo se da ćemo iduće godine opet u Lago Di Garda, u gradić Salo koji nas je nekim svojim šarmom osvojio. Tada te je bolela kičma i teško si ustajao iz kola ili sedao za sto. Terao si me da se okrenem svaki put, nisi mi dao da te gledam. Ljutio si se kada sam želela da ti pomognem. Ti nikada nisi govorio i nisi dozvoljavao drugima da govore o bolesti. Kad te je bolelo, trpeo si, i jedino te mučila misao da ćeš neko vreme teže hodati pa ćeš ličiti na starca. Ljutio si se na Karla Bulića što hoda sa štapom: "Mira, on nije tako bolestan ni star, on je jednostavno pristao i na jedno i na drugo". Vidim onaj proplanak na vrhu Alpa prema Cortini Dampoco i buketić što smo tamo nabrali. Šteta što nismo noćili u onom malom hotelu. Vidik je bio kao da smo na drugom svetu. Uvek smo previše žurili.
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Kod moje verande cveta oranž cvet. Onaj što liči na orhideju. Onaj što si mi ga iz neke pečalbe odnekud doneo, zasadio da mi ujutru bude veselo kad ga pogledam. Sada ćemo ga podeliti. Doneću ti malo tvog Jugova... Rano jutros brala sam višnje. Kako su krupne i tamne. Počele su vrućine. Prvi put gledam ja na termometar i barometar. Pre si to radio ti.
RUKOPISI MIRE STUPICE U “NOVOSTIMA”
Živa reka života
Sve što si govorio u meni je, ali kako da vratim kapi kiše iz zemlje. Nisi voleo haljine za "gospođe", kupovao si mi one pune mladosti. Potresao me onaj pasaž u Trstu, u koji smo jedanput pobegli od pljuska
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:563348-Ziva-reka-zivota
JESEN se polako šunja, no naša bašta još izdržava. Zeleni se. Sinoć sam sedela sama na terasi Jugova. Bilo je blago i prijatno. Ja sam polako prihvatala tu jednostavnost prirode i ideju da sam jedan malecki deo nje same. Ono što mi mislimo da je određeni čovek je samo kućište kroz koje protiče živa reka života, i mi svi jedni drugima ostavljamo svoje otiske i uticaje. I tako se šetamo jedni kroz druge, zauvek čvrsto zapleteni. Za kim zvona zvone...
Bila sam u Trstu. Prošetala sam svim mestima gde smo se nas dvoje nekada lepo zabavljali. Manje su me uzbuđivala mesta na kojima smo svakodnevno bivali, ali me užasno potresao jedan pasaž u koji smo jedanput pobegli od pljuska. Pošli smo u muzej, mene su žuljale nove cipele i bila sam ljuta na tebe što insistiraš. Muzej je bio zatvoren, a pljusak je počeo. U pasažu smo sedeli u kafanici, jeli sladoled i pili kafu. I eto, taj pasaž me je doveo do suza koje ni na ulici nisam mogla obuzdati.
***
Milan Đoković će postati upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prijatelj nam je i čuvaće to pozorište bolje nego bilo ko. Prvu pozorišnu kritiku dobila sam baš od njega. Sa kakvom pažnjom se obratio meni, maloj početnici. Čuvam tu kritiku.
***
Smirim se u trenucima osećanja da smo oboje delići nečeg ogromnog, neobuhvatnog od početka koga nema, pa do kraja koga isto tako nema.
Danas mi je upravnik Velimir Lukić ponudio Brehtovu "Majku hrabrost". Brehta si voleo i poslednja tvoja nedovršena skica "Sečuana" za režiju u Trstu, leži na tvom stolu.
Naša "Opera za tri groša", je kažu, bolja od berlinske. Pa onda naš "Kavkavski krug kredom". Sve me to u ovom trenutku obavezuje da dobro razmislim s kim bih ušla u bitku za jednog novog Brehta.
Zamolila sam ga da mi da malo vremena i objasnila mu kakvim se mislima bavim. Bila sam precizna i u razmišljanju i u razgovoru. Zato smo razgovor ostavili nedovršen.
***
Bio si uvek mlad i mene si tome učio. Dobro je što je to ležalo i mojoj prirodi. Nisi voleo da me vidiš u društvu sa starima. Nisi voleo da kupim haljinu za "gospođe". Kupovao si mi haljine pune boje i mladosti. Birao si mi uloge koje nose intenzivne životne motive. Govorio si mi da sam talentovana, pametna. Ne znam kakva sam u početku bila, samo znam da sam se pod takvom brigom prolepšavala i rasla. Sve što si govorio u meni je negde, ali kako da vratim kapi kiše iz zemlje. Razlile su se negde po celom mom biću...
Ekskluzivno
Nekoliko meseci posle smrti svog životnog i umetničkog partnera, pozorišnog maga Bojana Stupice (1910-1970), diva našeg teatra vodila je dnevničke beleške. Pisala pisma Bojanu. Mira Stupica nikada nije objavila ovaj rukopis, a sada ga je ekskluzivno ustupila "Večernjim novostima".
Kraj
2013.
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:455260-Izlozba-o-Miri-Stupici-u-Muzeju-Narodnog-pozorista