Među nama: Bojan Stupica, 1. deo (1996.)
https://www.youtube.com/watch?v=Twmyr-TJVrY
Редитељ, глумац, костимограф, сценограф, архитекта, позоришни градитељ, позоришни педагог. Живео је само 60 година али је успео да створи цео један позоришни свет. Бојан Ступица. Ово је прича о њему. Тако ову емисију започиње аутор Феликс Пашић, а глумица Марија Црнобори додај: време, чудан, строг судија. С временом се зна за ствараоце, колика је вредност њихова била у доба када су живели и када су радили. Тако ми данас добро знамо да брезица коју је Астров код Ујка Вање посадио, јесте брезица Бојана Ступице. Та бреза је нарасла, њише се на ветру. Стабло високо и право. Учесници: глумци Марија Црнобори, Михаило Јанкетић, Павле Минчић, Мира Ступица, Петар Словенски, Ружица Сокић, Бранка Петрић, Оља Грастић, Светлана Бојковић, Рас Растодер, Ђурђија Цветић, Бранко Цвејић, Љуба Тадић, Војислав Брајовић; редитељи Боро Драшковић, Јован Ристић, Љубомир Драшкић, Миленко Маричић; сценограф Ерих Декер; историчар књижевности Живорад Стојковић; театролози Ксенија Шукуљевић, Јован Ћирилов; драматург Велимир Лукић; расветљивач Здравко Кочовић. -Реализација: Драган Милојковић, Миленко Јабланов, Тодор Јовић, Славко Вељић, Славко Алексијевић, Мирослав Радојичић, Радош Милосављевић, Драган Зороски, Владан Бугарски, Томислав Крстић, Данијел Огризовић, Предраг Сијерчић, Милан А. Стојановић, Мирко Михајловић, Ђорђе Ђуровић, Татјана Гердец, Драган Самац, Зоран Поповић, Ђура Мрђа, Феликс Пашић. Производња: Редакција документарног програма 1996/1997. Уредник Божидар Николић.
MEĐU NAMA BOJAN STUPICA 02
https://www.youtube.com/watch?v=vbKWr94ZNjY
PEDESET GODINA OD SMRTI BOJANA STUPICE Danas se navršava pola veka od smrti osnivača i upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta Bojana Stupice. Tim povodom, u situaciji kada taj dan ne možemo da obeležimo u JDP-u, na youtube kanalu JDPtv postavićemo dvodelnu dokumentarnu emisiju MEĐU NAMA: BOJAN STUPICA autora Feliksa Pašća. Snimak emitujemo zahvaljujući ljubaznosti RTS-a. Emisija će biti na youtube kanalu JDPtv do 29. maja a istog dana, na kanalu RTS Trezor (rtsplaneta.rs) u 22.30 biće emitovan prvi deo ove emisije dok će drugi, gledaoci RTS-a moći da pogledaju sutradan, 30. maja, takođe u 22.30.
BOJAN STUPICA (Ljubljana, 1. avgust 1910 – Beograd, 22. maj 1970)
BOJAN STUPICA, jedna od najsjajnijih figura naše kulture, čovek raskošnog dara kog je celog dao pozorištu, po osnovnom obrazovanju, bio je arhitekta, a ostao je upamćen kao scenograf, reditelj, osnivač, graditelj i upravnik pozorišta, glumac. Na drugoj godini studija upoznao je Savu Severovu, glumicu i buduću suprugu i odlučio da se potpuno posveti teatru. Putovao je 1929–1931. u Italiju, Nemačku, Austriju i Švajcarsku, posećivao pozorišta i pratio proces proba, tako da je postao odličan poznavalac savremenih tendencija. Pre Drugog svdetskog rata, angažovan je, zajedno sa suprugom, u Narodnom pozorištu u Mariboru, u dva navrata, kao i Narodnom pozorištu u Skoplju i Novosadsko-osječkom pozorištu. Godine 1935, prelaze u SNG u Ljubljani, gde ostaju tri godine. U tom periodu, Stupica putuje u Prag da se upozna s češkim pozorištem. Sledi vrhunac predratne karijere, angažman u beogradskom Narodnom pozorištu. Bojan Stupica je izbio u red najzapaženijih i najmodernijih mladih reditelja u celoj Jugoslaviji. Bio je levičar i saradnik u akcijama Komunističke partije. Uhapšen je 1942. i poslan u logor Gonaros. Bio je mučen i teško se razboleo, a posebno mu je stradala kičma. Pušten je tek po kapitulaciji fašističke Italije 1943. Po oslobođenju, pozvan je za pomoćnika upravnika Drame SNG u Ljubljani. U proleće 1946. bio je na studijskom boravku u SSSR, gde se posebno zainteresovao za rad i ustrojstvo MHAT-a , gde je i došao na ideju da bi Jugoslaviji trebalo jedno pozorište nalik na MHAT Stanislavskog. Svoju zamisao pretvorio je u elaborat za Komitet za umetnost i kulturu: Elaborat o Centralnom teatru FNRJ (11. novembra 1946). To je bio začetak Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Novo pozorište otvoreno je 3. aprila 1948. njegovom režijom predstave Kralj Betajnove Ivana Cankara. Usledile su i premijere Čehovljevog Ujka Vanje i Goldonijevih Ribarskih svađa. U JDP-u je upoznao svoju drugu životnu saputnicu, Miru (Todorović) Stupicu. Bojanova postavka Držićevog Dunda Maroja s Mirom Stupicom kao Petrunjelom oduševljavala je publiku što u Beogradu, što po Jugoslaviji na brojnim gostovanjima, a s ovom predstavom Jugoslavija je otvorila sebi put na Zapad. Prvo gostovanje bilo je u Parizu, 1954, na Prvom međunarodnom pozorišnom festivalu. Ova predstava je proputovala Evropom uzduž i popreko (Beč, Budimpešta, Varšava, Vroclav, Poznanj, Moskva, Lenjingrad, Kijev, Venecija). I pored velikih umetničkih dometa, zbog neslaganja s tadašnjom kuturnom elitom, Bojan i Mira Stupica napustili su JDP i Beograd. Angažman su odmah dobili u HNK u Zagrebu 1955. Ispostavilo se da je njihovim dolaskom, za dve godine, HNK preobražen u jednu modernu pozorišnu sredinu. HNK je gostovao širom zemlje i njihov ansambl izbio je u prvi plan interesovanja javnosti. U tom periodu, Stupica je režirao i dva filma, Jara gospoda (1953) u kom je igrao glavnu ulogu, i U mreži (1956). Od početka sezone 1957/58, Bojan i Mira Stupica ponovo su u JDP-u, ali svega dve sezone, pa potom ponovo u Narodnom pozorištu. U Bojanovom životu godina 1959. bila je posebno važna. Osim što je mnogo režirao, preuzeo je umetničko rukovodstvo u Ateljeu 212 i potpuno ga reorganizovao, a zatim i projektovao novu zgradu (otvorena je 20. decembra 1964). Na molbu istaknutih umetnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 29. marta 1968. po treći put je stao na čelo ove kuće. Još jednom je reorganizovao rad pozorišta i obnovio glumački ansambl tako što je angažovao dve glumačke klase s Akademije. Ove glumce štampa je prozvala Bojanovim bebama. Posle političke zabrane predstave Kad su cvetale tikve, zdravlje mu je naglo popustilo. Kratko je bolovao, a smrt ga je odnela u 60. godini. Režirao je 116 predstava u zemlji i 14 u inostranstvu. Kreirao je scenografije za svoje i predstave drugih reditelja, a nekad je radio i nacrte kostima. Projektovao je pozorišne zgrade Ateljea 212 i Novog teatra, koji je po njegovoj smrti nazvan Teatar „Bojan Stupica“, a učestvovao je u adaptaciji zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Bio je profesor glume i režije u Ljubljani, Beogradu i Zagrebu. Danas se njegovim imenom zove nagrada za pozorišnu režiju, koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije od 1971.