Autor: Vukica Strugar
Datum objave: 27.01.2020
Share


Branislav Lečić: Ljudska duša se raspada bez Boga i suštine

I posle tri decenije osećamo posledice nekadašnjeg haosa i destrukcije - poručuje glumac

Branislav Lečić: Ljudska duša se raspada bez Boga i suštine

https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:843613-Branislav-Lecic-Ljudska-dusa-se-raspada-bez-Boga-i-sustine

Vukica Stugar

I posle tri decenije osećamo posledice nekadašnjeg haosa i destrukcije - poručuje glumac


KOMAD Dejana Dukovskog "Mamu mu ....... ko je prvi počeo", posle četvrt veka od izvođenja njegove kultne predstave "Bure baruta" u Jugoslovenskom dramskom, od sutra je na istoj sceni, u režiji istog reditelja, Slobodana Unkovskog. I u obe podele isto ime - Branislav Lečić. Za poznatog umetnika ta činjenica ima i drugo važno značenje, jer je s Unkovskim i predstavom "Hrvatski Faust" svojevremeno ušao u stalni ansambl i prvi glumački ešalon kuće. U međuvremenu, igrao je i u predstavama "Brod za lutke" i "Nije smrt biciklo", a o onome po čemu je ugledni makedonski reditelj poseban, Lečić, u razgovoru za "Novosti", kaže:


- Pre svega, ume hrabro da rizikuje. To baš nije uobičajeno, pogotovo kad imate ime i kada ste u stanju da održavate neki kvalitet. Unkovski hoće da eksperimentiše, da proba. Istraživanje je veoma inspirativno.

* Šta odlikuje njegov rediteljski postupak?

- Do uspeha predstave dovodi isključivo kolektivna igra, iz tog zajedništva rađa se i stil. Tema teksta, likovi, odnosi, bivaju istraženi zajedničkim naporom. Ne oseća se čvrsta palica režije. Glumac u svom postupku nije prepušten sebi, da bi se potom uklopio u mozaik rediteljske namere ili projekcije, nego zajednički istražuje. To, naravno, nekima odgovara, a nekima ne. Postoji jedan broj glumaca koji isključivo želi neposredne direktive. Lakše se snalaze u tome

* Komad je nastao pre tridesetak godina, šta ga čini danas aktuelnim?

- Haos u koji smo upali. Haos do koga smo dovedeni, pad svih vrednosti. To se odražava na čoveka tako što spolja ne može da prepozna vrednosni sistem, mora da ga traži u sebi. Ali, to što ga traži, nije dovoljno. Jer, spoljašnji društveni, socijalni, egzistencijalni sistem, toliko utiče na onaj unutrašnji, da ga je gotovo nemoguće sam pronaći. Zato se često pitamo zašto nismo u stanju da prepoznamo vrednosti. Mislim da ova predstava pokazuje raspad tog unutrašnjeg sveta. Sam tekst govori o poeziji raspadanja ljudske duše. Ali, ne stavljamo na to akcenat, već govorimo o snažnoj potrebi da raspad bude početak, katarza u kojoj nijedna ideologija više ne može da povede čoveka - osim suštinskog osećanja vrednosti koji život sam po sebi daje. To znači da se, suštinski, vraćamo Bogu i potrebi za pronalaženjem smisla... Reč je, zapravo, o direktnom sudaru erosa i tanatosa na sceni.

* Da li se urušavanje, od nastanka komada do naših dana, nastavilo? Jesmo li danas u dubljoj tački propadanja?

- Da. Kad je Dukovski pisao komad dešavao se raspad Jugoslavije. Destrukcija je bila slika spoljašnjeg zbivanja. Sada, bar naizgled, imamo mir napolju, ali se cela situacija raspada odrazila unutra, na čoveka. Mi u predstavi pokazujemo posledice. Potrebno je zaustaviti buku u sebi, oslušnuti sopstveno biće. Čovek na kraju, ipak, ostaje sam. Kad zaboraviš da pripadaš nekome, porodici, naciji, bilo kojoj grupi - ostaneš ti i "neko" u toj tišini. Ako je to samo praznina, stvarno si u velikoj nemilosti. Jer, onda ti je sve dozvoljeno. Iz besa možeš da pomisliš da imaš pravo da ugroziš drugog, pa i ubiješ. U praznini i tišini, bez boga i suštine, otvaraju se vrata zločina. A ako pronađeš smisao, on je uvek s tobom. U samoći nisi sam, imaš osećaj da s razlogom postojiš. Moramo da naučimo da slavimo život umesto da ga uvek tražimo izvan sebe samog. Ako ga slavimo iznutra, imamo vrednosni sistem u kome obmana ne može da prođe. Zato što nema kompromisa sa suštinom...

* Možda iz epskog nadahnuća, vaspitanja ili mentaliteta, na Balkanu smo skloniji da slavimo smrt?



- Ako slaviš tanatos, gde je tu eros? A eros je život. Lako je "priznati" boga kad umireš jer ne znaš šta te čeka, pa tražiš slamku spasa. Šta se dešava ako stalno nosiš u sebi ono što sve religije nude - vrednosni sistem sproveden u život. Moramo pronaći ljubav prema životu. Naravno da je to i filozofsko i religijsko pitanje...

* Na šta mislite?

- Da bi bilo inspirativno u socijalnom smislu, društvo mora da se vrati sakralnosti života. Hajde da se pitamo da li nam je donela nešto bilo koja ideologija? Nije. Ni društveni sistem u kome je kod nas dominirala, u ovom slučaju komunistička, levičarska, socijalistička - nije donela rezultate.

* Ipak, pamtimo ga kao srećnije vreme od ovog u kojem živimo?

- To pamćenje je, takođe, jedna iluzija. "Srećnije" vreme se sudarilo sa realnošću u kojoj živimo. Otrežnjenje skupo plaćamo i na taj način treba gledati u prošlost, a ne kao na trenutak sreće ili utopije u kojem smo živeli. Jer je naša prošlost na dugovima, na pozajmljenoj, ukradenoj sreći. I, konačno, ko je tu utopiju platio? Jasno nam je.

* Uprkos svemu, sa ove distance, vrednosti sistem bio je nesporno u jasnijim kategorijama, makar proklamovanim?


- Da, ali nerealnim. Kao što je realnost u kojoj sada živimo nerealna, jer je to kapitalistička realnost. U predstavi se bavimo čovekom, pojedincem i dubljim odnosom prema njemu. Haos u kome živi napao je osnovne vrednosti ljudske egzistencije, njegovu dušu i osećanje ljubavi. Tu je došlo do pucanja.

* Celo čovečanstvo je u krizi, posebno zapadna civilizacija. Da li drevni Istok uspeva lakše da sačuva svoje unutrašnje biće?

- Vreme će pokazati. Činjenica je da na Istoku sunce sviće, a na Zapadu zalazi... Očigledno postoji potreba za jedinstvom koje se u toj civilizaciji dešava. Socijalna organizacija i unutrašnja potraga za srećom, moraju da stvore neku harmoniju.

* U bučnom, potrošačkom vremenu, kako vi nalazite mir sa samim sobom?

- Zovem to prestanak buke u sebi. Ponekad ljudi posežu za spoljašnjim sredstvima misleći da će ih izlečiti cigareta, alkohol, neka "hemija". Stvarnost ih toliko uznemirava da traže sreću brzometno, instant. Koriste "džanki soul", dušu ponuđenu na tržištu. Sve je to privremeno i vrlo ograničeno. I jako štetno, jer kada se tome predaš i misliš da je rešenje, to te i proguta - kao crna rupa. Imamo mnogo trajnije i važnije stvari koje treba da cenimo, a to je pre svega priroda oko nas. Vitalnija je od nas samih. I svaki kontakt s njom je lekovit. Ako imaš dete, razgovaraj s njim o svemu, pa i o smislu života. Moramo svoje dileme podeliti sa potomstvom. Ne treba ih tretirati kao nedozrela bića.

* Kako vama, lično, to polazi za rukom?

- Sa svojom decom razgovaram kao da su odrasli. Uostalom, Ivan završava prava, a Ana ima 22 godine i pri kraju je Fakulteta savremene umetnosti, u klasi Vide Ognjenović. Lavić je još mali. Drugi je razred osnovne škole i odličan je. Učim ih od detinjstva da vrednuju duhovno. Iz njega se rađa materijalno, ali mi smo to zaboravili i obrnuli stvari.

ULAZNICA ZA SREĆU

ŠTA je najinspirativnije u teatru?

- Nema kraja tome, teatar je beskonačan prostor. Različitost ljudskih karaktera je upliv u jednu istu, božju dušu... Mislim i da je najveći izazov (i odbrana) - humor. Nikada ne treba napustiti laki, plemeniti, ironičan odnos prema životu i sebi samom, jer je to najbolja ulaznica za sreću. Nasmej se sebi, čoveče, onda si dostojan da se smeješ i drugima.

86
Kategorije: Razgovor
Developed by LELOO. All rights reserved.