Branka Petrić: U trećem dobu sam pronašla veliku slobodu

https://www.danas.rs/drustvo/branka-petric-u-trecem-dobu-sam-pronasla-veliku-slobodu

/
Tek sam se vratila iz Novog Sada, okupanog suncem i vetrom, u pripremi za Evropsku prestonicu kulture. Bilo je svečano otvaranje.

Imala sam tu čast da na kraju pročitanog teksta kažem: „Glumci stižu i pristižu a vidim, na našu radost i sreću, da ste pristigli i vi, draga publiko. Znači Pozorje može da počne“, kaže na početku razgovora za Danas glumica Branka Petrić.


Njoj je, kao dvostrukoj dobitnici Sterijine nagrade i doajenki srpskog glumišta, pripala čast da otvori ovaj festival posvećen domaćem pozorištu i proslavi 65. godišnjice.


– Posle skoro punih sedam meseci bila sam opet u teatru. Gledala i radovala se publici, naravno sa maskama, i činilo mi se da sve može da bude kao pre. A videćemo u dogledno vreme da li sve može da bude kao pre. Pomenula sam i tog opasnog neprijatelja i period prilagođavanja na život sa tim kovidom 19, koji je oborio na kolena ceo svet. Videla sam predstavu Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada „Ko je ubio Dženis Džoplin“

 spisateljice Tijane Grumić a u režiji Sonje Petrović. Izuzetna, uzbudljiva, vrhunska izvedba sa celom ekipom na čelu sa dve glumice i pevačice Bojanom Milanović i Sonjom Isailović. Svi smo na kraju ustali i dugo, dugo aplaudirali da bismo im pokazali kako su obe bile fascinantne. Nažalost, morala sam da se vratim, a znam da ima još dobrih predstava – priča Branka Petrić.


Sterijino pozorje, kako ističe, doživljava kao svečanost.


– Svako se raduje ako je njegova predstava pozvana. Ako nije pozvana, onda mi kažemo: „Taj selektor zaista nema pojma.“ Ali Novi Sad u to vreme je mesto susreta, razgovora, dobrog dijaloga, inspirativno za onoga ko je tamo. Radujemo se kad se pojavi dobar dramski pisac ili blesni mlada glumica ili glumac. Sad je zbog korone sve malo drugačije i sve malo bez prave boje – objašnjava glumica. Pozorište s druge strane vidi kao izbor radosti.


– Davno je rečeno da je pozorište mesto najveće slobode. A za mene je izvor radosti, iskušenja, ispitivanja, sumnji, dolaženja do svoje suštine, vera u ono šta sam, ko sam i kakva sam, rad do kraja na sebi, a ponekad velika bol, a onda još veća uteha.Toliko je toga rečeno o lepoti i važnosti pozorišta koje bi trebalo da bude zaista naša istinska potreba. Kao neka fina hrana, fino piće… Ili ponekad gorka pilula, ljuta trava na ljutu ranu. Najveći dokaz koliko je ljudima potrebno pozorište je bio ogroman red ispred Jugoslovenskog dramskog kada su karte koštale koliko i obična kutija cigareta – naglašava Branka Petrić.


Od pozorišta ju je na neko vreme odvojila epidemija. Taj period iskoristila je da, kako kaže, sredi svoju arhivu.


– Sve je prestalo početkom marta. Onda je počeo karantin. Zaista sve je bilo novo i nepoznato, pa je i taj karantin trebalo da bude malo bolje osmišljen. Mislim na nas preko 65 godina. Mnogi su, kao i ja, našli više vremena za sebe, pa sam se upustila u sređivanje Bekimove i moje arhive. U tome sam uživala. Ponovo sam prolazila kroz razne situacije preko slika, novinskih isečaka, pisama, pa sam se i dosta smejala, jer svako vreme ima svoju vrstu humora, običaje, modu… Ali ono što je autentično, istinito, pravo to ostaje za sva vremena – dodaje glumica.


Prvi put je mogla da ostane na mora i u septembru, kad je najlepše, bez turista.


– A more izgleda kao da je samo tvoje – kaže Branka.


Na scenu se vraća 22. oktobra, kada će u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ igrati u predstavi „Šuplji kamen“ Nikolaja Koljade, a u režiji Tatjane Mandić Rigonat, zajedno sa Ljiljanom Stjepanović, Radom Đuričin, Katarinom Marković i Milanom Gutovićem.


– Nismo tu predstavu dugo igrali i izuzetno se radujem susretom sa kolegama. Nadam se da će tako biti. Lane Gutović nas uvek ugosti nekim finim kiflicama a ja sam svima donela divne velike glavice belog luka iz Benkovca. Očekujem da ću uskoro igrati „Arzamas“ u Zvezdara teatru. To je moja poslednja premijera. Nastala je po romanu Ivane Dimić, za koji je dobila i NIN-ovu nagradu. I u njenoj je adaptaciji. Moju ćerku igra Nela Mihajlović a Smrt je Lane Gutović. Predstavu je režirala Ljiljana Todorović. U Novom Sadu su mi rekli neki dragi ljudi da obožavaju taj roman i da im obavezno javim kad će predstava biti na repertoaru – kaže Branka Petrić.


Neće joj smetati, kako kaže, to što će publika pred njom sedeti razdvojena.


– Ponekad smo igrali pred gledalištem koje nije bilo ispunjeno do kraja. „Da li više volite da čujete da je sala polupuna ili poluprazna?“ pitao bi inspicijent. „Polupuna“, odgovarali bismo – priča glumica sa osmehom.


Na pitanje da li se sa godinama promenio broj predstava u kojima igra, odnosno da li sada ima manje ili više uloga za nju, odgovara da „statistika kaže da sada ima isto toliko predstava kao i pre“.
Imala sam tu čast da na kraju pročitanog teksta kažem: „Glumci stižu i pristižu a vidim, na našu radost i sreću, da ste pristigli i vi, draga publiko. Znači Pozorje može da počne“, kaže na početku razgovora za Danas glumica Branka Petrić.


Njoj je, kao dvostrukoj dobitnici Sterijine nagrade i doajenki srpskog glumišta, pripala čast da otvori ovaj festival posvećen domaćem pozorištu i proslavi 65. godišnjice.


– Posle skoro punih sedam meseci bila sam opet u teatru. Gledala i radovala se publici, naravno sa maskama, i činilo mi se da sve može da bude kao pre. A videćemo u dogledno vreme da li sve može da bude kao pre. Pomenula sam i tog opasnog neprijatelja i period prilagođavanja na život sa tim kovidom 19, koji je oborio na kolena ceo svet. Videla sam predstavu Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada „Ko je ubio Dženis Džoplin“

 spisateljice Tijane Grumić a u režiji Sonje Petrović. Izuzetna, uzbudljiva, vrhunska izvedba sa celom ekipom na čelu sa dve glumice i pevačice Bojanom Milanović i Sonjom Isailović. Svi smo na kraju ustali i dugo, dugo aplaudirali da bismo im pokazali kako su obe bile fascinantne. Nažalost, morala sam da se vratim, a znam da ima još dobrih predstava – priča Branka Petrić.


Sterijino pozorje, kako ističe, doživljava kao svečanost.


– Svako se raduje ako je njegova predstava pozvana. Ako nije pozvana, onda mi kažemo: „Taj selektor zaista nema pojma.“ Ali Novi Sad u to vreme je mesto susreta, razgovora, dobrog dijaloga, inspirativno za onoga ko je tamo. Radujemo se kad se pojavi dobar dramski pisac ili blesni mlada glumica ili glumac. Sad je zbog korone sve malo drugačije i sve malo bez prave boje – objašnjava glumica. Pozorište s druge strane vidi kao izbor radosti.


– Davno je rečeno da je pozorište mesto najveće slobode. A za mene je izvor radosti, iskušenja, ispitivanja, sumnji, dolaženja do svoje suštine, vera u ono šta sam, ko sam i kakva sam, rad do kraja na sebi, a ponekad velika bol, a onda još veća uteha.Toliko je toga rečeno o lepoti i važnosti pozorišta koje bi trebalo da bude zaista naša istinska potreba. Kao neka fina hrana, fino piće… Ili ponekad gorka pilula, ljuta trava na ljutu ranu. Najveći dokaz koliko je ljudima potrebno pozorište je bio ogroman red ispred Jugoslovenskog dramskog kada su karte koštale koliko i obična kutija cigareta – naglašava Branka Petrić.


Od pozorišta ju je na neko vreme odvojila epidemija. Taj period iskoristila je da, kako kaže, sredi svoju arhivu.


– Sve je prestalo početkom marta. Onda je počeo karantin. Zaista sve je bilo novo i nepoznato, pa je i taj karantin trebalo da bude malo bolje osmišljen. Mislim na nas preko 65 godina. Mnogi su, kao i ja, našli više vremena za sebe, pa sam se upustila u sređivanje Bekimove i moje arhive. U tome sam uživala. Ponovo sam prolazila kroz razne situacije preko slika, novinskih isečaka, pisama, pa sam se i dosta smejala, jer svako vreme ima svoju vrstu humora, običaje, modu… Ali ono što je autentično, istinito, pravo to ostaje za sva vremena – dodaje glumica.


Prvi put je mogla da ostane na mora i u septembru, kad je najlepše, bez turista.


– A more izgleda kao da je samo tvoje – kaže Branka.


Na scenu se vraća 22. oktobra, kada će u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ igrati u predstavi „Šuplji kamen“ Nikolaja Koljade, a u režiji Tatjane Mandić Rigonat, zajedno sa Ljiljanom Stjepanović, Radom Đuričin, Katarinom Marković i Milanom Gutovićem.


– Nismo tu predstavu dugo igrali i izuzetno se radujem susretom sa kolegama. Nadam se da će tako biti. Lane Gutović nas uvek ugosti nekim finim kiflicama a ja sam svima donela divne velike glavice belog luka iz Benkovca. Očekujem da ću uskoro igrati „Arzamas“ u Zvezdara teatru. To je moja poslednja premijera. Nastala je po romanu Ivane Dimić, za koji je dobila i NIN-ovu nagradu. I u njenoj je adaptaciji. Moju ćerku igra Nela Mihajlović a Smrt je Lane Gutović. Predstavu je režirala Ljiljana Todorović. U Novom Sadu su mi rekli neki dragi ljudi da obožavaju taj roman i da im obavezno javim kad će predstava biti na repertoaru – kaže Branka Petrić.

https://www.danas.rs/tag/branka-petric/