Njegov je ljubimac Toto trčkarao uz bicikl po vrućini i po buri, ne žaleći se. Katkad ga je htio ostaviti u kući, ali on nije htio ostati. Zavijao je najtužnijim glasom i grebao po vratima.Kad ni to nije upalilo, glasno je lajao. Zvuk otključavanja vrata bi ga umirio, znao je da se izborio za ono što je htio,pa je od veselja i zahvalnosti skakao do kvake.Umiljavao se oko Ivanovih nogu iskazujući zahvalnost i ljubav.Nije se bojao biti posvećen i glasno se boriti za njegovu ljubav.Nije se bojao odbijanja i prezira, slijedio je svoj instinkt.
Tog jutra ostao je u kući tužno, najtužnije zavijajući.Zavijanje se pretvaralo u plač.
Na izlasku iz dvorišta Ivan je kotačem nespretno upao u kanalić i pao.Zastenjao je kad nije mogao ustati. Njegov prijatelj Toto, naizmjence je zavijao i glasno lajao dozivajući pomoć.Potrajalo je dok susjed nije naišao i čuo Totovo zavijanje. Unio je Ivana u kuću.Toto je skamenjeno i nepomično sjedio uz rub kauča, oblizujući mu ruku.Kad ga je Ivan pogladio,tiho je promrmljao i pomirljivo mahao repom.Baš kao pravi prijatelj, koji se ne zna uvrijediti ni naljutiti.Koji bez isprika, oprašta.
Ivan je ležao u bolovima odbijajući da ode u bolnicu dok netko njegov ne dođe, da preuzme Tota.Toto se sklupčao na prostirki ispred kauča i malo-malo pogledavao u Ivana.Povremeno bi se uspravio na zadnje noge, da mu s čela obriše kapljice znoja.Zadovoljno bi se odmaknuo, kad bi ga ivan ne otvarajući oči pogladio.Zabrinuto je istrčao pred kuću neposredno prije no što su ukućani stigli.Mahao je repom,glasno lajući pokazujući im da ga slijede.Znao je da je pomoć stigla.Opraštajući se od Ivana,pustio je suzu.Jednu iz jednog oka. Drugim je pažljivo i na pristojnoj udaljenosti promatrao ljude u bijelom.
Samo Toto zna što mu se vrtilo po glavi.
Vratio se do svoje prostirke, i sklupčao u grč glasno uzdišući.Odbijao je vodu i hranu.Mirno je ležao i čekao Ivana.Jedva bi ustao i prošetao po dvorištu njuškajući po mjestu gdje su se svakog poslijepodneva odmarali.Trećeg dana popio je malo vode i vidno iscrpljen odšetao do dvorišnih vrata.Gurnuo je njušku kroz ogradu, glasno udišući.Njuška mu je bila posve suha, a uši načuljene.Zavijao je, dozivajući Ivana.Kad je ugledao ambulantna kola, skakao je do visine ograde.Jedva je dočekao da se vrata kombija otvore pa da uskoči.Na to veselje i iskričavost umornih očiju, nitko nije ostao ravnodušan.
Lajao je u ritmu, kao da pjeva.
Nije se micao od Ivanovog kreveta, ma koliko ga mamili i nudili njegovom omiljenom hranom.Ovješena ivanova ruka, koja mu dodiruje glavu, bilo je sve što je trebao.
Ivan se pomalo oporavljao,a Toto nije skidao pogled sa njega.Pomalo je pokušavao ustati i pomoću hodalice napraviti par koraka, a Toto ga pratio mašući repom.Nije se dao izvesti u šetnju, a kad bi ga ukućani prisiljavali, opirao se na zadnjim nogama.Neki put bi ga iznijeli do ulice, a on bi vrebao trenutak nepažnje i zbrisao u dvorište , pa u kuću do prostirke ispred kreveta.Nije Ivana htio ostaviti ni trenutak samog.Kad su ga previjali, a on jaukao, Toto je odlučno zarežao na ženu u bijelom.Ako se nije osvrtala zgrabio bi je za nogu.
Ivan se uz štap osovio na noge i napravio par koraka.Toto ga je pažljivo pratio, baš kao kad su bili u šetnji. Nije mu se odvajao od nogu. Ivan mu je bacao lopticu, a on ju u veselju lovio i donosio natrag. Dnevna rutina se polako vraćala u njihove živote.Toto je počeo jesti i piti i sve se više veselio svakom Ivanovom pokretu.
Na božićni su ručak prvi put izašli iz kuće. Ivan je polako uz štap šepao, dok ga je Toto promatrao iz pristojne udaljenosti. Na povratku s ručka šepao je i on. Htio je Ivanu i drugima pokazati, kako se solidizirao sa svojim prijateljem. Bio jedno s njime. Na svoj ih je način učio vjernosti. Svi su ga začuđeno gledali i pomno istraživali šapu, odveli ga veterinaru. S nogom je bilo sve u redu, a on je uporno i dalje šepao.
Prvog dana, kad je Ivan prohodao bez štapa i šepanja, ni Toto više nije šepao.