Diane Ducret

Diane Ducret

http://fr.wikipedia.org/wiki/Diane_Ducret

photos

http://www.google.hr/search?q=diane+ducret&client=opera&hs=DXE&channel=suggest&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ei=xH99Ubf3ForltQaY64DACA&ved=0CC8QsAQ&biw=1024&bih=651

U "Ženama diktatora", zanimljivome i pitkome štivu koje se temelji na znanstvenim istraživanjima - a čita poput napetoga trilera - povjesničarka i novinarka Diane Ducret razotkriva priče žena koje su bile fascinirane tiranima

http://mojzagreb.info/hrvatska/hrvatska/zene-diktatori-kako-su-ljubili-i-ginuli-tirani-20.-stoljeca

Zašto su okrutni politički vođe bili magnetski privlačni obrazovanim i neovisnim ženama kakve su bile Europljanke s početka 20. stoljeća? Kako je moguće da je Adolf Hitler primio više pisama obožavateljica od Micka Jaggera i Beatlesa zajedno?

Na ta, ali i mnoga druga intrigantna pitanja odgovara knjiga "Žene diktatora"  povjesničarke i novinarke Diane Ducret. U zanimljivome i pitkome štivu koje se čita poput napetog trilera autorica oslikava briljantne portrete žena osmorice diktatora, utemeljene na znanstvenim istraživanjima.  

Uspinjući se prema vladarskome tronu tiranski su predsjednici, kraljevi i političari vrlo brzo shvatili da je njihova moć ovisna o podršci žena, ljubavnica, muza i obožavateljica. Diane Ducret otrkiva detalje prvih susreta, načine zavođenja, ljubavnih odnosa, političkih uloga i ženskih, često tragičnih, sudbina.

 Knjiga razotkriva intimni život vođa autoritarnih režima: Benita Mussolinija, Adolfa Hitlera, Josifa Staljina, Mao Ce-tunga, Vladimira Iljiča Lenjina, Jeana-Bédela Bocasse, Antonija Salazara i Nicolaea Ceausescuog. Njihovu su političkom usponu pridonijele bogate plemkinje i vrhunske intelektualke, radikalne revolucionarke, nepismene seljanke, senzualne plesačice...

 "Bilo da je riječ o prostitutkama ili građankama intelektualkama, o običnim avanturama ili strastvenim ljubavima, žene su sveprisutne u životu diktatora. Maltretiraju ih ili obožavaju, ali sustavno se okreću prema njima.

 Zovu se Magda, Clara, Nadia, Elena... Supruge su, družice, muze ili obožavateljice, zajedničko im je to što svime upravljaju, ali ničim službeno, katkad čak vladajući pod zaštitništvom svog Pigmaliona kojeg prate do smrti.

 Okrutne su, nasilne, despotske i nevjerne. Pa ipak, one diktatore vole. Iako ih varaju s nebrojenim suparnicama, žrtvuju bjesomučnoj političkoj strasti, uhode, kritiziraju, zatvaraju, one se odupiru. Zato što ih diktatori fasciniraju. Jer diktatorima trebaju", napominje Ducret.

Muškarci koji su bili u središtu njihova života bili su okrutni tirani, a ove žene činile su da se osjećaju privlačnima, šarmantnima i svemogućima.

 Autorica secira tajnovite i moćne veze parova, otkrivajući muškarce koji su izgubili svaku vlast nad sobom te su više robovi svojih nagona nego diplomacije. Opsjednutost zavođenjem priskrbila im je moć nad ženama, ali je potkopala sve ostalo. I tako je lovac postao lovina. Vlast nad drugima, poručuje Ducret, moguće je steći tek kad se odreknemo svake vlasti nad sobom.

 Knjiga "Žene diktatora" postigla je izvanredan uspjeh na tržištu: u Francuskoj je prodana u 100.000 primjeraka, a prevedena je na 18 jezika. Međunarodna publika je s nestrpljenjem dočekala i drugi dio knjige (koji Školska knjiga također namjerava objaviti) s portretima Sadama Huseina, Homeinija, Castra, Miloševića, Kima Jong-ila, Gaddafija i Idija Amina Dade. 

LJUBAVNA PISMA: Zemljopisna karta ženskih osjećaja

U uvodnom dijelu knjige "Žene diktatora" objavljena su ljubavna pisma upućena Führeru i Duceu, u kojima im obožavateljice šalju čestitke, bračne ugovore, zdravstvene i druge savjete,  pjesme… Hitleru je nelagodno zbog tolikih tisuća pisama neobuzdanih žena: zgraža se zbog apstraktnih ljubavnih izjava. No kao strategu jasno mu je koliko je važna ta korespondencija, to je njegov "barometar javnog mnijenja", napominje autorica knjige.

 Zanimljivo je da časnici za poštu ne smiju odgovarati ženama koje su zaljubljene u Hitlera i opčinjene njime. Osim ako pošiljateljica ne najavi namjeru skorašnjeg dolaska u Berlin kako bi osobno zagrlila obožavanog Führera. U tom slučaju prijavljuju je policiji i šalju odgovor koji dokida svaku nadu u ljubavnu idilu: Ovime potvrđujem primitak pisma koje ste uputili Führeru i obavještavam Vas da se on iz principa ne upušta ni u kakve osobne veze.

 Duceu pišu grofice, seljanke, časne i kurve kako bi iznijele tisuću zahtjeva i ispripovjedile mu najintimnije želje. Za razliku od Hitlera, obožavateljice Mussolinija uvlače u igru. On im odgovara, pokušava ispuniti želje, a neke i prima u palači Venecija gdje ga imaju priliku intimnije upoznati. Samo od njih prihvaća prigovore na račun svoje politike i postupaka.  Mussolini od žena prihvaća ono što ne bi nikad prihvatio od muškaraca; prima njihovu ljubav, izjave žudnje kao i mržnje, i sa svime se slaže. Pisma poslana Duceu, konstatira Diane Ducret, prava su zemljopisna karta ženskih osjećaja.

Benito Mussolini

 Preobražaj drskoga i agresivnoga mladića, pretjerano sklonoga alkoholu, u karizmatičnoga predvodnika fašističkoga pokreta bio bi nemoguć bez pomoći dviju feministica, Židovki i buržujki - Angelice Balabanove i Margherite Sarfatti. Kako im je uzvratio muškarac zbog kojega nijedna žena nije izlazila prisebna iz Palače Venecija?

 "Da sam sam u pustinji, i da je Angelica jedina žena, radije bih se udvarao majmunici", bahato izjavljuje nakon desetogodišnje veze. Margheritu Sarfatti protjeruje zbog židovskog podrijetla, otkrivajući naknadno da ga je odbijao miris njezine kože, a najgore prolazi Ida Dalser, Austrijanka koja je zbog ljubavi prema Mussoliniju prodala sve što je imala: salon za masažu, nakit i stan. Kad je došao na vlast strpao ju je u ludnicu, gdje je umrla kao njegova zatočenica, a sličnu sudbinu namijenio je i njihovu sinu.

Adolf Hitler

 U smrt su zajedno otišli Hitler i Eva Braun, a pridružila im se Magda Goebbels s cijelom obitelji. Zbog Hitlera je suicid izvršila njegova nećakinja Angelika Geli Raubal, a roditelji su u zadnji čas spasili još jednu žrtvu nesretne ljubavi prema Führeru: Mariju Reiter.

Josif Staljin

 Samoubojstvo je izvršila i Staljinova supruga Nadja. Tjedan dana prije samoubojstva Nadja je prijateljici povjerila da je označena pečatom zle kobi još od rođenja. Staljin joj je tijekom jedne svađe urlajući objavio da je ona njegova vlastita kći. Nadja je ispričala da je ispitala majku koja joj je otkrila jezovitu istinu: godinu dana prije njezina rođenja imala je dvomjesečnu vezu sa Staljinom. Budući da je s vremenom uočila da poprima crte svojega zakonitog oca Sergeja, nikad nije posumnjala u njezino podrijetlo. Ovo otkriće, bilo istinito ili ne, zadalo je završni udarac uzdrmanoj ličnosti.

Nicolae i Elena Ceauşescu

 Supružnici Nicolae i Elena Ceauşescu zajedno su osuđeni na smrt streljanjem, a Elena je do zadnjega trenutka vodila računa da čovjek koji je sebe proglasio "Karpatskim genijem" dobije dozu inzulina bez koje ne bi mogao živjeti. Diana Ducret s puno detalja opisuje beskrupuloznu ženu koja je bez adekvatnog školovanja i kompetencija došla do najviših znanstvenih titula i krojila sudbinu rumunjskoga naroda.

 Za razliku od žena feministica poput Lenjinove supruge Nadje Krupskaje i ljubavnice Inesse Armand, Elena Ceauşescu nije napravila baš ništa za dobrobit pripadnica svoga spola od kojih je rumunjski režim tražio da rađaju četvero ili petero djece, ukinuvši im pravo na kontracepciju i pobačaj.

Mao Ce-tung

 Za dijeliti postelju s Maom trebalo je imati dobar želudac, napominje autorica knjige. Kineski vođa, naime, nikada nije prao zube, ali ni čitavo tijelo, pa tako ni genitalije. "Čistim se u ženskim tijelima", odgovarao je.

 Seksualno zadovoljiti kineskog predsjednika čast je bez premca koja nadmašuje djevojačke najluđe snove. Provodi se rigorozna selekcija: najprije treba utvrditi da su mlade žene pred Maom pune beskrajna divljenja. Mlade i neiskusne ljubavnice dolazile su Maovu osobnom liječniku na savjetovanje. Što se tiče predsjednikovih podviga, jedna od njih povjerila je: "Sve što radi fantastično je, apsolutno očaravajuće."

Autor: MojZagreb portal

Bestseler u SB: Žene diktatora

Nedavno je objavljen drugi dio vrlo popularne knjige francuske povjesničarke i novinarke Diane Ducret “ŽENE DIKTATORA”. U drugom nastavku ona je pisala o suprugama Sadama Huseina, Homeinija, Castra, Kima Jong-ila, Gaddafija i Idija Amina Dade, a jedno poglavlje je posvećeno i Miri Marković, supruzi srpskog diktatora Slobodana Miloševića

http://www.slobodna-bosna.ba/vijest/6413/bestseler_u_sb_zene_diktatora.html

Prije dvije godine francuska povjesničarka i novinarka Diana Ducret objavila je knjigu o ženama osam diktatora 20. stoljeća - Adolfa Hitlera, Benita Mussolinija, Vladimira Iljiča Lenjina, Josifa Visarionoviča Staljina, Mao Ce-tunga, Antonija Salazara, Jean-Bedela Bokasse i Nicolaea Ceausescua, knjigu koja, kako je kazala, priča o “ženama koje žive i umiru u sjeni svojih supružnika ili ljubavnika, ali koje čine tihi temelj totalitarizma uopće”.

Prevedena je na 19 jezika, postigla je ogroman uspjeh, u Francuskoj je prodana u preko 100.000 primjeraka, a nedavno je objavljen i njen drugi dio. Knjiga “Žene diktatora 2” donosi portrete žena Sadama Huseina, Homeinija, Castra, Miloševića, Kima Jong-ila, Gaddafija i Idija Amina Dade. Napisana vrlo pitko, knjiga je nastala nakon proučavanja velike arhivske građe o svim ovim ženama koje je ova mlada autorica istraživala za svoju doktorsku disertaciju. U nastavku, izdvajamo nekoliko dijelova koji govore o Mirjani Marković, supruzi Slobodana Miloševića, utjecaju kojeg je ona imala na njega, te njihovom odnosu koji je Vuk Drašković (citat iz knjige) ovako opisao:

“Nakon posmatranja porodičnog, političkog i društvenog ponašanja para Milošević, nijedan lekar u Srbiji ili bilo gde ne bi usudio reći da je to normalno par“. U knjizi se navodi i mišljenje bivšeg direktora RTS-a Dušana Mitevića, koji je bio njihov kućni prijatelj: "Veza između Slobodana i Mire je vrlo jaka, a prilično patološka. Milošević je pametan, ali Mira je ta koja mu daje ljubav prema moći i ambicije.“

Prema tvrdnjama Mire Marković, za Miloševića ideologija nikada nije imala istu važnost kao za nju. „On nikada ne bih kazao 'mogao bih umreti za socijalizam' ili 'mogao bih umreti za internacionalizam' osećanja koja su mi prirodna,“ priznaje ona. Unutar stranke, ovako se komentirao njen utjecaj na njega: „Milošević može naređivati u stranci, ali nikad u svojoj vlastitoj kući.“ Slobodan je svoje prve govore pisao na stolu u trpezariji, a potom bi ih Mira iščitavala i dodavala svoj lični pečat. “Lirske i poetske inspiracije su dolazile od nje“, navode se u knjizi riječi Branka Rakića, advokata i prijatelja porodice. U toj trci ka politici malo mjesta je ostavljeno za dokolicu, a njena promocija nije svima po ukusu, naročito sinu koji ne razumije da bi njegov otac mogao prihvatiti neki posao a da to nije u uredu u New Yorku. Međutim, nije američko tlu mjesto gdje je Milošević napravio svoj prvi zapaženiji istup nego je to bilo na Kosovu.

Pravoslavni Srbi iz te većinski albanske i muslimanske regije sedmicama su održavali proteste zbog straha od umanjenja njihovog prisustva na toj povijesno hrišćanskoj teritoriji. Suočeno sa prvim etničkim i nacionalističkim protestima, savezno Predsjedništvo šalje zvijezdu u usponu Miloševića u sami centar događanja - u Prištinu, 1987. godine u misiju smirivanja stanja. Slobodan, međutim, nije poslušao direktive iz Beograda nego od svoje žene. „On je tražio savjet od mene.

Želeo je znati dokle treba da ide. Ja sam mu rekla da je došao trenutak da preuzme vodstvo Srba na Kosovu“, ispričala je Mira Marković. Ona je ostala u Beogradu i pratila je njegovo obraćanje na televiziji iz svog ureda na Univerzitetu. Prizore koje je tada vidjela prevazišla su sva očekivanja: „Mislila sam da poznajem svog muža, ali ipak nikad ne bih očekivala ovakvu reakciju“.

Dok je Milošević razgovarao u Domu kulture sa vođom Albanaca, prekinut je u svom govoru od strane bijesne gomile koja je vikala na prozor: „ubice“!. Dok su ga izbliza pratile tv kamere, on se pojavljuje na vratima na trijemu ispred ulaza i pokušava biti mirotvorac. Uvrede i uzvici u njemu izazivaju pravu promjenu, njegov se pogled zapalio, promijenio je držanje i sa odjednom povišenom glasom kazao: „Niko više neće da vas bije“.

Kada je u Daytonu, u decembru 1995. godine, američki predsjednik Bill Clinton okupio sve protagoniste rata koji je razdirao ovaj dio Starog kontinenta, Slobodan Milošević je imao karte u svojim rukama. Oko stola, vodila se neizvjesna igra, postalo je gotovo nepodnošljivo. Diplomate je šokirao odnos Miloševića: pred svaki naredni govor, on poziva svoju ženu na telefon kako bi dobio potvrdu da nije dao previše ustupaka. Clinton je dobro vodio situciju, prekid vatre je potpisan, stvarala se nova geopolitička slika regije koja nije dozvoljavala Srbiji dalje teritorijalne pretenzije.

Mir, kad je postignut, ozbiljno je uzdrmao Miloševićev kredibiltet, a njegova slika jakog čovjeka počela je da se ruši. Bila mu je potrebna neka velika stvar pred opštinske izbore koji su trebali biti održani godinu dana nakon toga. U godini kada se navršilo tri decenije njihovog braka, u novembru 1996. godine, Mira i Slobodan kao par ponovo izlaze na scenu i odlučuju da se politički ujedine pred izbore. Raspodjela zadataka između supružnika je bila jasna - Milošević i njegova Socijalistička partija se obraćaju običnom puku, dok Mira bira da govori funkcionerima i intelektualcima privučenim mjestima koja bi im ona mogla dati u državnom aparatu.

Još jedanput je stranka napeta, Milošević rizikuje da izgubi, malo nakon prvog kruga, Mira u časopisu Duga objavljuje članak u kojem govori o „tri slike vremena“. Tri figure koje „ inkarniraju srpski duh kroz istoriju“: sveti Nikola, njena majka Vera Miletić i njen sin Marko čine ovo novo trojstvo. Ujutro trećeg novembra par se upućuje na glasačko mjesto na referendum između dva kruga na kojem će se testirati koalicija njihove dvije stranke. Televizijske kamere hvataju trenutak u kojem se od predsjednika traži da pokaže svoje identifikacione dokumente. Mira nije mogla da ne prokomentira „pa, vidite sada da nema favorizovanih.“

Ali, nikakav politički splet događaja, ma koliko da je bio bitan, nije bio važniji Slobodanu nego što je bio Miri. Uoči drugog kruga izbora 17. novembra prva dama predstavlja svoj novi spis „Između Istoka i Zapada“, u salonu knjige u Beogradu. Nasuprot ljudi u prvim redovima, vidimo Miloševića ispunjenog ponosom.

NATO-ove bombe razdirale su nebo iznad Beograda 21. marta. Ubrzo su se Mirina predviđanja pokazala spasonosnim. Noć koja je prethodila njenom susretu sa ruskim emisarom koji je došao kako bi bili započeti pregovori, Milošević insistira na tome da spavaju u svojoj kući prije nego što napuste grad kao to što to uvijek rade. Ali, ona je bila protiv toga i on je ustuknuo. Njihov prijatelj Ljubiša Ristić se sjećao da je Milošević prethodnu noć od svojih službi dobio ultimatum da napusti presjedničku rezidenciju. Mirina vizija i informacije njegovih agenata ovaj put su bili opravdani i par je pokupio nekoliko stvari prije nego što su napustili to mjesto. Ali nije se radilo o tome da su bili bjegunci, ona je obukla elegantnu haljinu, dok je Milošević nosio smoking. Te noći pogođena je njihova kuća. Mira ujutro otkriva da je imala košmarne snove (jasnu sliku spavaće sobe kroz koju prolazi projektil i kancelarije koji je uništio drugi projektil). Strašna vizija se pretvara u tešku zebnju kada supružnica Marković prepoznaje jednu od svojih spavaćica na granama bora i nekoliko cipela u travi.

U parku uništenog dvorca, Milošević je uzima za ruku, a Markovićka počinje da jeca: „Jesi li vidio? Eto, šta su ti ti tvoji Amerikanci uradili! Rekao si da oni nikada ne bi bombardovali predsednikovu kuću, a pogledaj šta su uradili. I, koje sad čarape da obučem? Kako ću se sutra obući?! Slobodan je tješio kao neko malo dijete, uzeo je za ruku i izustio nekoliko riječi: „Ne ljuti se, što se tiče stvari, sve ćemo povratiti. Ako ti nešto bude nedostajalo, ja ću to sam kupiti.“

Ipak, iza kulisa, Markovićka se pokazuje kao najaktivniji izaslanik režima. Kako bi spasila svog muža, pokazuje da je spremna da progovara svim snagama. Tri sedmice nakon početka bombardovanja prijestonice prva dama sreće u sjedištvu svoje stranke američkog ljekara Rona Hatchetta. On želi da se oslobodi trojica američkih vojnika koji su u tajnosti zarobili srpske snage. Nakon više sastanaka koji nisu dali rezultata s evropskim snagama i srpskom policijom na najvišem nivou, došlo se do zaključka da jedino Mira Marković ima moć nad sudbinom tih ljudi. „Sastanak je bio vrlo profesionalan i to je bio sastanak koje su vodile vođe najutjecajnih stanaka u Srbiji“, otkrio je ovaj doktor u knjizi „Žene diktatora“. Sastanak oči u oči je bio pod velikom tenzijom. Mira je odmah počela sa neprijateljskim komentarima, ne skrivajući mržnju prema SAD-u zato što su pokrenule NATO-ove napade.

U knjizi je dalje opisana kao žena koja je u to vrijeme osim političkih problema bila opsjednuta strahom koji joj je predstavjao omču oko vrata - posebno je bila zabrinuta za sigurnost i budućnost svog muža. Njena privrženost Miloševiću bila je vidljiva u načinu na koji je o njemu govorila, ona ga je predstavljala kao patriotu koji je uradio sve da bi sačuvao integritet svoje države i naroda protiv nepravednih snaga sa zapada predvođenim režimima iz hladnog rata, a u namjeri da se unište i posljednji znaci marskizma u Evropi... (D. Savić)

LITTÉRATURE - "Femmes de dictateurs" par Diane Ducret

http://toutsurlachine.blogspot.com/2011/01/litterature-femmes-de-dictateurs-par.html

Les histoires d'amour finissent mal en général. Surtout celles des femmes, ou maîtresses, de dictateurs, qui eux-mêmes ne finissent guère mieux, l'amour n'étant de toute façon pas leur souci majeur. Diane Ducret a réuni une belle brochette de ces conjointes de l'Histoire, toquées de Mao, Lénine, Staline, Mussolini, Salazar, Hitler...

Où l'on trouve confirmation, par les femmes, que le pouvoir exerce bien un irrésistible attrait érotique, s'accompagnant d'une consommation et d'une muflerie record. Car aimer un dictateur, c'est s'exposer au mieux à la ruine et à l'ingratitude, au pire à la mort. Le pouvoir séduit mais rend fou, et il a consumé le sexe faible, le plus souvent des jeunes femmes détruites par des tyrans amateurs de chair fraîche.

La Pygmalion

Dès 1912, Margherita Sarfatti a parié sur un jeune journaliste nommé Mussolini. Cette intellectuelle vénitienne débarque dans son bureau d'Avanti, finance son journal, le forme, le polit. Elle n'est pas la première : la marxiste Balabanoff, qui ira voir ensuite du côté de Lénine, a commencé à le dégrossir. Dans ses moments de doute, comme lors de la Marche sur Rome, Sarfatti l'aiguillonne. Une fois au pouvoir, elle instaure son culte de personnalité, fait rédiger sa première biographie, qu'elle émaille de photos qui soulignent le physique avantageux du don Juan romagnol. Sarfatti devient sa maîtresse légitime - il est déjà marié -, mais elle sait son Duce grand fornicateur devant l'Eternel : n'a-t-il pas commencé sa vie sexuelle par un viol, ce dont il se vante même ? Il lui faut toujours des femmes et il n'aura de cesse de tromper la Sarfatti, parfois sous ses yeux. L'ingrat ! Et lorsque son nouvel ami Hitler lui fait découvrir l'antisémitisme, il se souvient de sa judéité, la fait licencier et la chasse hors d'Italie.

Les sacrifiées. Mao est à l'origine de millions de victimes. Deux au moins étaient ses épouses. En 1930, il laisse sa première femme, Yang Kaihui, avec ses enfants, aux mains de l'ennemi, qui lui propose le marché suivant : la liberté contre le désaveu de son mari. Elle refuse et se laisse décapiter, sacrifice qui arrache quelques regrets à Mao, bien qu'il vive déjà avec Zizhen. Cette dernière croit triompher ? Erreur. La Longue Marche (1934-1935) sera pour elle un calvaire. Enceinte, accouchant en plein périple, elle est obligée de renoncer au nouveau-né. Après quelques jours, elle rejoint Mao, qui caracole en tête et à qui elle annonce la naissance et l'abandon de leur fille : « Tu as eu tout à fait raison », lui répond avec aménité Mao, qui ne vient même pas la voir lorsqu'elle est grièvement blessée au cours d'un bombardement. A nouveau enceinte, elle fuit vers l'URSS pour se faire soigner, perd son enfant, est enfermée dans un asile jusqu'en 1949, date à laquelle elle est rapatriée par Mao, qui la boucle dans un institut jusqu'à sa mort, en 1984. Fin du martyre.

Autre femme qui suit jusqu'au bout son tyran d'amant, Clara Petacci. Elle a rencontré Mussolini à 20 ans, en 1932, en dépassant son Alfa Romeo sur la route entre Rome et Ostie. Sa robe légère l'émeut. Elle lui avait déjà envoyé des poèmes. Le lendemain, il fait retrouver par son archiviste lesdits poèmes, où il avait apposé la mention suivante : « Mais qui est cette folle ? » Ils se revoient pourtant. C'est l'amour fou, physique, convulsif. Il la trompe, mais elle le suit jusqu'au bout. On la dit la chienne de Mussolini, mais elle accepte : « Où va le maître va le chien. » Dans sa dernière lettre, écrite avant d'être tuée avec lui en avril 1945, on peut lire ces mots : « Qui aime meurt. Je suis mon destin et mon destin, c'est lui. »

Les suicidées. Le 15 septembre 1931, Geli, 23 ans, se tire une balle dans le coeur. Elle est la nièce de Hitler et vit chez tonton Adolf depuis plus de trois ans, sous le regard perplexe de Goebbels.« Il se murmure des choses folles à propos du chef », note-t-il dans son Journal. Il la fait poser nue mais confie les dessins à la surveillance du trésorier du parti nazi. Elle aussi, il l'enferme. Sous couvert de bienveillance, il la surveille, éloigne son chauffeur, Emil Maurice, qu'elle aime, puis se met à refuser ses caprices. Affolée, elle choisit la mort pour porte de sortie.« Maintenant, on m'a tout pris. Je suis tout à fait libre », écrit Hitler.

Un an plus tard, une autre femme se suicide : Nadia Allilouïeva, l'épouse de Staline.« Eh, toi, bois un coup !» lui a-t-il vomi lors d'un dîner pour le quinzième anniversaire de la révolution.« Je ne m'appelle pas "Eh, toi" », répond-elle, furieuse. Il l'agonit d'injures, elle lui crie de se taire devant les invités et claque la porte. Rentrée au Kremlin, elle cherche à le joindre, mais on lui apprend que l'ex-play-boy géorgien est avec une autre femme. Après lui avoir écrit une lettre pleine de reproches qui disparaîtra, elle se supprime, achevant sa trajectoire déviante. Car, depuis des années, elle est entrée en dissidence : devenue croyante, elle échappe à la prison du Kremlin, suit incognito des cours à l'université. Après sa mort, Staline reste prostré durant trois jours. Il vient de tuer une femme qu'il avait sauvée de la noyade lorsqu'elle avait 6 ans, mais qu'il avait aussi violée dans un train lorsqu'elle en avait 18. Il tente de se consoler avec la belle-soeur de Nadia, Genia, qui repousse ses avances. Il la fait déporter. Il se rabat sur sa gouvernante, Valentina, plus mère qu'amante, qui sert la table des puissants à Yalta, en 1945, sans que personne devine les liens qui l'unissent à Staline.

Les maîtresses femmes

La redoutable Qiang Jing, la dernière épouse de Mao, n'a pas l'intention de subir le sort des épouses auxquelles elle succède. L'ex-actrice de série B gravit les échelons du pouvoir et, pour contrôler l'irrésistible frénésie sexuelle de Mao, forme elle-même les jeunes novices soumises à son bon plaisir. Elle n'hésite pas à prendre des amants : le tigre a trouvé sa tigresse. Une exception imitée seulement par Elena Ceausescu, qui est d'ailleurs venue lui demander des conseils en 1971. Presque illettrée, celle qui se prénommait à l'origine Lenuta - la douce - se fait d'abord décerner un doctorat en physique-chimie sur les polymères. A la fin de sa carrière, elle sera détentrice de 17 doctorats et 74 titres universitaires roumains et internationaux. Car elle rançonne aussi les chefs d'Etat. A Bucarest, elle épie les ébats des femmes de ministre, tente de les compromettre avec de jeunes hommes et se fait bombarder mère de la Roumanie. A la Noël 1989, ce « génie » finira avec une balle dans la tête et main dans la main avec l'autre « génie des Carpates ».

Les folles de Hitler. Le culte de la personnalité, la fusion de l'individu dans l'Etat propre aux régimes totalitaires eurent un corollaire érotique : l'hystérie. Qu'il s'agisse de Mussolini, qui parade en maillot de bain sur la plage de Riccione, ou de Hitler, plus discret, la citoyenne est devenue amante ou infirmière en puissance. Certaines réclament même un enfant du Führer. A Berlin, l'Archive A de la chancellerie du Reich stocka les milliers de lettres de ces femmes folles de Hitler. « Penses-tu aussi beaucoup à ta Jose ? Oui ? Oui ? Garde-moi bien, mon fidèle amour, je te reste éternellement fidèle et bonne et ne te soucie guère de moi. » Le plus frappant dans le florilège présenté au début de l'ouvrage de Diane Ducret est la familiarité qui émane de ces lettres : « Cher Adi, tu vas sûrement te languir de moi. Je veux t'envoyer une photographie comme symbole de mon amour... De fervents baisers à toi, ma sale bête. » A l'évidence, rien n'arrête une femme au foyer quand est elle amoureuse de son Adi : « Führer chéri, pourquoi être si timide et agir par des voies secrètes ? J'étais hier à 11 h 30 au local de la société de tir du village, mais je ne t'y ai pas vu. Tu cherches une femme, je cherche un homme. Nous pourrions déjà vivre ensemble depuis deux ans si tu n'agissais pas si secrètement. » Autant de déclarations délirantes qui déclenchaient la réponse type de l'administration du Reich : « Le Führer, par principe, ne s'implique dans aucune affaire privée. »

(François-Guillaume Lorrain / Le Point)

Elles s'appellent Nadia, Clara, Magda, Jiang Qing, Elena, Catherine, Mira,…Ils s'appellent Lénine,Mussolini, Staline, Hitler, Salazar, Mao, Ceausescu, Bokassa, Milosevic. Epouses, compagnes, égéries, admiratrices, elles ont en commun d'être à la fois amoureuses et triomphantes, trompées et sacrifiées, parfois jusqu'à la mort. A leurs hommes cruels, violents et tyranniques, elles font croire qu'ils sont beaux, charmeurs, tout puissants. Car la sexualité est l'un des ressorts du pouvoir absolu, et les dictateurs ont besoin d'enrôler les femmes dans leurs entreprises de domination. Diane Ducret raconte par le menu les rencontres, les stratégies de séduction, les rapports amoureux, l'intervention de la politique, et les destinées diverses, souvent tragiques, des femmes qui ont croisé le chemin et passé par le lit des dictateurs.