Duško Radović

Mina Selimbegović, novinarka, TV - NOVOSTI

"Duško Radović živi život isključivo za svojim redakcijskim stolom", zapisala je u uvodu za intervju, za čitatelje TV-novosti….

D u š k o    R a d o v i ć

the spiritual father of our Little Theatre, was born in Niš, November, 29. 1922 –  Belgrade, August, 16. 1984, children's writer, poet, journalist. He was the editor-in-chief of „Pionirske novine“, editor of Radio Belgrade’s Program for Children, editor of Television Belgrade’s Program for Children, editor of „Poletarac“ journal, a journalist of „Borba“, and as of 1975, he was the editor of Studio B

Those who loved and respected him the most, noted about him:

For Everything He Took – He Paid

„Even those of us who will never die must keep saying that we will all die, out of consideration for those who will die“, said the more than considerate poet of Belgrade, journalist, thinker, and the greatest „frowner“ among children – Duško Radović.

Those who knew him say that Dušan – derived from „duša“ (soul) and Radović – from „radenost“ (diligence), were indeed the names of his – destiny. How the author of „John Peoplefox“ and „Terrible Lion“ strove to free us of stupidity, the authorities, bad habits, insensitivity to kindness – is testified by his books of poems and aphorisms, notes from cult shows titled „Good Morning Belgrade“, the words by which children, quoting him, try to explain themselves and the world. And there was nobody who looked so little like a child, but who had the soul of one – his friends assure us to this day.

„Radović wrote stories and poems, announcements and signs-off, lyrics and skits, kitchen proverbs and picture-books, aphorisms and advertisements, synopses for films and celebrations, slogans for public cleaning company’s campaigns, texts uttered by registrars at weddings...“ he did not, they say, like being called a poet, he who was a recipient of Andersen’s and Zmaj’s awards, the pioneer among poets who opposed social realism. The regime did not like him much either.

Often in disfavour with the regime because of his trenchant and pungent messages, misunderstood even posthumously (like with the Slovenes when they signed him with a „new name“), Duško Radović, that Zmaj after Zmaj, „was not erased by an eraser“ even after 15 years. Perhaps thanks to the fact that, as he claimed about himself, he went through life as one goes through a supermarket: for everything he took – he paid.

His most prominent works are: "Kapetan Džon Piplfoks" (Captain John Peoplefox) (1953), radio-game;"Poštovana deco" (Respected Children)(1954), poems; "Smešne reči" (Funny Words)(1961), poems; "Pričam ti priču" (That’s a Lot of Bunk)(1963), poems and stories; "Na slovo, na slovo" (Guess What Begins with Letter...)(1963-1965), television serial; "Če, tragedija koja traje" (Che, A Tragedy that Continues)(1969. with M. Bećković), epic; "Vukova azbuka" (Vuk`s Alphabet)(1971), poems; "Zoološki vrt" (Zoo)(1972), poems; "Beograde, dobro jutro 1" (Good Morning Belgrade, 1)(1977), aphorisms; "Beograde, dobro jutro 2" (Good Morning Belgrade, 2) (1981), aphorisms; "Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak" (Monday, Tuesday, Wednesday, Thursday), poetry and prose for children in four volumes; "Beograde, dobro jutro 3" (Good Morning Belgrade, 3) (1984), aphorisms.

The woks of this author have been translated into all major world languages. Radović is the recipient of the most regarded awards: Neven (Marigold), Mlado pokolenje (Young Generation), the award of Zmaj`s Children`s Games, awards of Sterija`s Theatre, Seventh of July award, and the scroll of honour of the Hans Christian Andersen International Organization of Children`s Literature.

A f o r I z m i

Duška Radovića,

Pokloni su retki i jeftini. Sve ostalo je podmićivanje.

Šta je besplatno? Samo ono što je najveće, najlepše i najvažnije.

Budni su oni koji vole. Još spavaju oni koji su voljeni.

Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi postali još gori.

Niko nema više od jednog života. Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, troše i nekoliko tuđih života.

Naše malo može biti mnogo za one koji nemaju nimalo.

Nemojte biti sebični. Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.

Jutros se Sava opet ulila u Dunav. Dunav u Crno more. Crno more u Sredozemno more. Sredozemno more u Atlanski okean, a vi opet ne znate šta ćete sami sa sobom.

Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.

Napravite malu domaću promaju, otvorite prozore i vrata, proterajte iz kuće novembarski smog, decembarske praznične mirise, januarsku čamotinju – nebeski sprej donosi nam mladi, sveži vazduh sa snežnih karpatskih njiva.

Juče je neko našao ono što nije tražio. Ono što je on tražio našao je neko drugi.

Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.

Vi vredite samo onoliko koliko ste drugima potrebni.

Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi

Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati – nema prijatelja.

Volite se i kad niste zajedno, to je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje sa kim je.

Za život je potrebno malo. Za nesrećan život traži se mnogo više.

Vi kažete da život muči vas, a mi mislimo da vi mučite, mrcvarite i ponižavate život.

Ko ume da se raduje – ima čemu da se raduje.

Dobra je svaka muka koja nas povezuje i loše je svako dobro koje nas razdvaja.

Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najlepši, nezamenjivi dar svakom detinjstvu.

Mlade vaspitačice u beogradskim obdaništima pričaće deci i ovog jutra bajke. To su setne priče o tome – šta se stalno dešava princezama, a nikad vaspitačicama.

Deco, možete misliti kakav je život kada je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba.

Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.

Volite svoju decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.

Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas.

Blago babama i dedama koji imaju unuke. Teško nama koji imamo decu.

Lepše je biti nečija baba nego samo baba.

Bolje nam je bilo dok smo sami bili deca nego sad kad imamo decu. Deca su bezobrazna i nezahvalna.

Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: „Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!“

Dobro je imati oca i majku, ali je još bolje imati ćaleta i kevu. Svi očevi i majke masiraju svoju decu i iživljavaju se na njima, ali se samo sa ćaletom i kevom može iskreno razgovarati o tome.

Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.

Mladi moraju da žive noću – beže iz dana koji su okupirali njihovi očevi i dedovi.

O svakome se može govoriti loše, samo je potreban povod.

Samo siromašni znaju da ima i siromašnijih od njih. Bogati vide samo bogatije od sebe.

Nije zdrava ona pamet koja mnogo zna, a malo može.

Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su već voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta: kad birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

Ko prvi devojci – njegova devojka. Ko poslednji devojci – njegova žena.

Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same: vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.

Žene vole da vole, a manje im je važno koga će voleti. A muškarci vole da su voljeni, ali bi hteli da biraju ko će ih voleti.

Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.

Niko ne veruje lepim ženama. Suviše su lepe da bi bile verne. Takav je slučaj i sa pametnim muškarcima.

Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze.

Da je vaša žena nešto vredela, udala bi se za nekog drugog, ne bi čekala vas.

Žena mora da je žena non-stop. Jer se nikad ne zna kad muževi mogu postati muškarci.

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.

Ko želi da je stalno u pravu, mora često da menja mišljenje.

Da li je lakše misliti ili pisati? Teško je, verovatno, i jedno i drugo. S tim što misliti ne morate, od mišljenja niko ne živi, a od pisanja mnogi.

Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube.

Ako vam se neka ptica posere na glavu, obrišite se diskretno i pravite se ludi, kao i uvek kada su vas posrali.

Više čujemo jedni druge nego što se razumemo.

Ako vam ne ide škola, udajte se. Ako ne možete da nađete posao, rodite dete. Manji problemi se uspešno rešavaju većim.

Ateisti ne moraju biti pošteni. Nema Boga koji bi za njih bio nadležan.

Za razliku od doktora nauka, seljaci imaju više znanja nego stručne spreme.

Proverite da li ste zaista dobar čovek. Pomozite onima koji vam ne mogu uzvratiti.

Zima je kao i žena - ima dobre i loše strane. Dobre strane joj se vide, a loše osećaju.

Danas će biti lepo svima onima koji ne traže mnogo.

BRAK se uređuje zakonom samo onda kad ne može drukčije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi. ŽELIMO da vam bude lepo, da traje dugo, da se radujete jedno drugom, da...

Kad je neko glup, ne možete mu to ni dokazati.  

Juče je Konjarnikom protrčalo malo, čisto i rumeno prase. Pobeglo je sa nečije trpeze. U poslednjem trenutku. San svakog praseta je da umre kao svinja.

Neko je jutros obuvao cipele drškom kašike za supu, pa se odjednom setio - otkad nije pojeo ništa kuvano i toplo! U zamagljene oči navrla su mu sećanja na majku, detinjstvo, na one žute i tople supe, na one tanke, guste i slatke rezance, na svečanu zvonjavu kašika...

Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube.  

U fudbalskom klubu Partizan danas će se uvežbavati spasonosna kombinacija: ovako, pa ovako, pa ovako i - gol. To je najjednostavnije i najefikasnije.

Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni, a grad čist.  

Neka su nam lekari živi i zdravi! Da nije njih, mnogi od nas ne bi imali pred kim da se skinu, niti bi imao ko da nas pipne.   

Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!    

Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama ima u banci, ko nema u banci ima nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj – naći će mu se nešto u mokraći. Niko baš nije da nema nigde i ništa.    

Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide. 

Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno.

Ne trčite za ženama da se ne sudarite sa onima koji od njih beže.  

Volite svoju decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.

Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas.  

U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta: kad birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celog života.

Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.

Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najlepši, nezamenjivi dar svakom detinjstvu.

Hrabri muškarci treskaju vratima kad dolaze u kuću, a kukavice samo kada odlaze.

Lepše je biti nečija baba nego samo baba.

Naše malo može biti mnogo za one koji nemaju nimalo.

Deco, možete misliti kakav je život kada je od kolevke pa do groba najlepše đacko doba.  

Kada razmišljate o ženi svog života, dozvolite i majci da konkuriše za to visoko zvanje.

Samo siromašni znaju da ima i siromašnijih od njih, bogati vide samo bogatije od sebe.  

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.  

Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.

O svakome se može govoriti loše, samo je potreban povod.

Ko prvi devojci njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.

Kad lopovi počnu da brane ono što su stekli, neće biti ljućih boraca za poštenje, a protiv lopova

Dobra je svaka muka koja nas povezuje, i loše je svako dobro koje nas razdvaja.  

Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva. Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni. Jer su oni drugi - postali još gori.

......................Kako je skončao Duško Radović...?

Duško Radović je tih godina, 1982-83, bio u punoj formi. U 7 i 15, za većinu je počinjao radni dan emisijom ’Beograde, dobro jutro’. Iako u suštini više humorističke, no satirične, njegove žaoke su pogađale. Neke od njih, poput one ’Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih’, sa današnjeg stanovišta zvuče prilično benigno, a tada su bile razlog da moćni čovek gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, njegov predsednik Ivan Stambolić, okrene telefon redakcije Studija B i skine emisiju sa programa. Takva su to bila vremena.

Odjeka je bilo i u domaćoj i u svetskoj javnosti. Neki bezobrazni strani novinari u tekstovima iz Beograda postavljali su pitanje ko to sme da ubija ljude po medijima (tada su im ubijali emisije, a u docnije doba su novinari bili i fizički likvidirani).

Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke, pa je i sam Stambolić krajem 1983. pozvao na razgovor nekoliko ljudi iz Studija B. Prisutni su bili Slobodan Glumac, glavni i odgovorni urednik ove tada popularne radio-stanice, Duško Radović, Beograđanima dobro znani Đoko Vještica i u to vreme vođa novinarske ekipe Milorad Roganović.

Pokušavajući da izgladi nesporazum, s obrazloženjem u stilu narodne izreke “ko radi, taj i greši”, posle desetak minuta, Stambolić predlaže da se Duško Radović vrati u emisiju “Beograde, dobro jutro”. Bilo je to iznenađujuće, pa su za trenutak svi ostali bez teksta.

Prvi se oglasio Duško: “Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.” Izrekao je svoj politički epitaf. Posle toga svi su ustali i otišli.

Drugi deo priče, zapisuje Roganović, nastavio se 1984. godine: “Već je bio pao u krevet. Slobodan Glumac i ja otišli smo u bolnicu da ga vidimo. Na izlasku, pitali smo doktora: ’Je li rak?’ ’Kamo sreće da je’, rekao je, ’rak bismo znali da usporimo. Izgleda da je čiča rešio da umre.’”

Milorad  Roganović dalje kaže: “Imajući sve ovo u vidu, dajem sebi za pravo da mislim da je Dušan Radović ubijen u svojoj šezdeset i drugoj godini. Državu Srbiju nije moglo da opere ni to što mu je mesec dana pred smrt dala i uručila Sedmojulsku nagradu.”

Kada su ga najurili sa radio-talasa, u to vreme iz ovde najslušanije emisije, on je počeo da se topi; odjednom su pantalone koje je stalno nosio na tregerima postajale sve šire i šire, da bi na kraju postale toliko široke da je jedva hodao. Umirao nam je pred očima. Iz pijeteta prema njemu, tri a možda i četiri godine njegovu sobicu, taj njegov golubarnik, kako ga je i sam zvao, u jednom ćošku na 23. spratu Beograđanke, držali smo nenastanjenu. Sve sa papirima na stolu, bilo je kao kada je on bio tamo...

I dugogodišnji popularni novinar Đoko Vještica svedoči da je Duško “izuzetno teško podneo skidanje sa programa” i da se od toga nije oporavio. Kaže da je bio “ne osetljiv, nego preosetljiv” i da mu je “svaka nepravda teško padala”.

 “Bio sam svedok njegovih stvaranja”, kaže Vještica. “Jer, u ranim jutarnjim satima, pored tonca, on i ja smo bili jedini u Studiju B. Bilo je dana kada mu nije išlo. S vremena na vreme ušao bih u njegovu sobu: korpa je bila puna zgužvanih šlajfni, pepeljara prepuna opušaka, on natmuren... Kada mu ne bi krenulo bio je najnesrećniji čovek na svetu. Odlazio je iz studija sa velikim treskom vrata. Potom ga nije bilo po dva-tri dana, dok mu se opet 'ne slože sve kockice u glavi'. I, eto, takvog Duška, preosetljivog pesnika, stave na tapet. I naravno da se sve slomilo...”

Đoko Vještica prijateljski je zamerio Dušku Radoviću što nije skupio snage i odbio Sedmojulsku nagradu, koju su mu “pred smrt gurnuli”. Trebalo je, kaže, da im odgovori: “Neću, hvala. Zbog vas sam se razboleo i, evo, uskoro me neće biti...”

Slično je, veli, sa dodelom nagrade pred smrt, postupljeno i sa popularnim glumcem Zoranom Radmilovićem...

O teškoj životnoj drami Duška Radovića, posle ukidanja njegove emisije “Beograde, dobro jutro” svedoči i Zvonko Pantić, takođe jedan od vodećih ljudi Studija B u proteklim decenijama. Pantić podseća da je Duško stalno bio “trn u oku” i da je “stalno bio tema” tadašnjih političara, iako nije bio politički angažovan.

“On je na svet oko sebe, na ono što se dešava, gledao kao svaki običan čovek. Bilo je tu aforizama od pijace do politike. Ali, nikad ništa namešteno, da nekog nagrdi, a nekog uzdigne. I kada su ga skinuli sa programa, on nikada ni jednu reč nije rekao protiv njih. Nosio je to u sebi...”, kaže Pantić.

Podseća Pantić i na anegdotu koja se tada mogla čuti: “Kada se Predsedništvo Komiteta ujutru skupi, valjda je to bilo ponedeljkom, Stambolićevo prvo pitanje je bilo: ’Je l’ onaj matori opet nešto lupetao?’”

Taj matori, kaže, bio je Duško Radović.

A Duškov brat Brana Radović podseća da je Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. godine razmatralo “aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti” i da je 16. novembra objavilo zaključke u kojima stoji:“Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji ’Beograde, dobro jutro’ u poslednje vreme sve češće imaju obeležje političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.”

Usledila je analiza, ali i zabrana emisije.

Brana Radović kaže da je Ivan Stambolić telefonom zvao Duška i tražio da prekine emisiju “Beograde, dobro jutro”, a ako to ne učini da će uslediti zabrana Studija B.

 “Duško je pristao da prekine sa emisijom, da ne bi zaposlene u Studiju B doveo u situaciju da ostanu bez posla”, veli.

Brana Radović potvrđuje da se Duško razboleo kada je skinut sa programa. Kaže: “Krenulo je od stresa. Otkazao mu je centar za disanje. Trajalo je to godinu i nešto dana. Za to vreme on se sušio, slabio, sve teže je govorio...”

Osim pisama upućenih na pomenute adrese, Brana napominje da je pisao i supruzi Ivana Stambolića.

Umro je 16. avgusta, 1984. godine u Beogradu.