Autor: admin
Datum objave: 30.07.2020
Share


Mi smo mu se divili, on je radio. Mi smo ga ogovarali, on je radio Bojan Stupica (1910-1970) je sagradio tri pozorišta, odgajio talentovane glumce, napravio antologijske predstave...

Treba biti iskren! Ko se od iskrenosti udalji, teško mu je da se vrati na pravi put, a iskrenost je početak i kraj svega - reči su velikog Bojana Stupice, reditelja, arhitekte, graditelja…

Mi smo mu se divili, on je radio. Mi smo ga ogovarali, on je radio  Bojan Stupica (1910-1970) je sagradio tri pozorišta, odgajio talentovane glumce, napravio antologijske predstave...

https://www.blic.rs/kultura/mi-smo-mu-se-divili-on-je-radio-mi-smo-ga-ogovarali-on-je-radio-bojan-stupica-1910/3nmwgn0

Treba biti iskren! Ko se od iskrenosti udalji, teško mu je da se vrati na pravi put, a iskrenost je početak i kraj svega - reči su velikog Bojana Stupice, reditelja, arhitekte, graditelja…

Za koji dan, tačnije 1. avgusta navršava se 110 godina od njegovog rođenja, a ne tako davno, 22. maja, navršilo se pola veka od njegove smrti.


Jezik brojeva kaže da je za 60 godina života režirao 116 predstava u pozorištima negdašnje Jugoslavije, i 14 u inostranim, dva igrana filma, napravio je 140 scenografija, sagradio i postavio na noge tri pozorišta, odigrao pet filmskih i 37 pozorišnih uloga.


U knjizi „Bojan Stupica - velikan teatra“, odakle je i gornji citat, Milenko Misailović beleži da je godinu dana pred smrt izjavio „režirao sam samo 30 odsto od onoga što sam želeo, a da ostale želje ne pominjem...“


Velimir Lukić je istakao da je bio hrabar, neumoran, neumereno darovit, nepobediv: “Mi smo mu se divili, on je radio. Mi smo ga ogovarali, on je radio. On je više nego svi mi znao da je pozorište kao i trajanje, da treba živeti, da treba istrajati i nikad se ne odreći svoga daha. A njegovo disanje imalo je i bilo ritam i zvuk pozornice.”


Ukratko, obrazovan, talentovan i radan, sagradio je tri pozorišta, odgajio mnogo talentovanih glumaca, napravio mnogo antologijskih predstava, a smatra se da je najveći deo snage i lepote svoga talenta ugradio je u Jugoslovensko dramsko pozorište.




Pogled u budućnost


Rodjen je 1.avgusta 1910. godine u Ljubljani. Već sa 19 godina kao uspešan student arhitekture u Ljubljani putovao je po Evropi upoznajući pozorišta. Uz studije sreće mladu glumicu Savu Severovu, koja mu postaje životna saputnica i bliska umetnička saradnica. Vođen svojom vizijom pozorišta stvara Teatarsku komornu družinu „Obraznikov“, u kojoj su, pored Bojana i Severove, i jedan od najznačajnijih slovenačkih glumaca i reditelja Milan Skrbinšek (1886–1963). Uz pozorišna ostvarenja nastaju prvi nesporazumi sa sredinom, jer Stupica smatra da „pozorište ne sme živeti samo sa sadašnjošću, nego mora istovremeno gledati i u budućnost“. Radi u Mariboru, Skoplju, Splitu, Ljubljani, Beogradu… Za šest godina (1934–1940) režirao je 28 drama, među kojima je Bulgakovljev “Molijer” u Narodnom pozorištu u Beogradu, predstava koja je iz nepozorišnih razloga posle premijere skinuta s repertoara. Slede, između ostalog, studijska putovanja po svetu: Nemačka, Mađarska, Francuska, Švajcarska, Italija...


Godine 1940. rađa mu se sin jedinac Matija. Dve godine kasnije hapsi ga policija. Hroničari beleže da je za vreme Drugog svetskog rata bio zatočen godinu dana u logoru Gonars, kod Udina, gde je pretrpeo teške povrede, i otpušten je kao nepokretan. Dugo je hodao uz pomoć štaka, a po oslobođenju se vratio pozorištu i bio pomoćnik upravnika Drame u Narodnom gledališču u Ljubljani, a za dve godine uradio čak deset predstava, sa sopstvenom scenografijom.


Godine 1946. boravio je u Moskvi i Lenjingradu, upoznao tamošnje pozorište. Po povratku je napravio elaborat koji su podržali tadašnja vlast i J. B. Tito, i osnovao centralno jugoslovensko pozorište - JDP, u Beogradu, po uzoru na ruski MHAT. Zgrada je podignuta u parku Manjež, po njegovim i instrukcijama velikog arhitekte Belobrka, na mestu jahačke škole, a Bojan je bio umetnički direktor pozorišta od 1947. do 1955. godine. Okupio je reprezentativnu ekipu glumaca iz Zagreba, Splita, Ljubljane, Novog Sada i Sarajeva... Jugoslovensko dramsko je otvoreno premijerom „Kralja Betajnove“ Ivana Cankara, u Bojanovoj režiji, a istovremeno sa tom režirao je još dve predstave - „Ujka Vanju“ Čehova i „Ribarske svađe“ Goldonija. U tom periodu, kako je zabeleženo, režirao je sedamnaest predstava u JDP-u, od kojih su se mnoge svrstale u nezaboravne.


Bavio se i pedagoškim radom. Bio je prvi profesor režije na ovdašnjoj Akademiji (koja je počela sa radom februara 1949, današnji FDU). U pomenutoj Misailovićevoj dragocenoj knjizi, kao beleška sa časa režije 18. aprila 1949. zapisane su, između ostalih, i sledeće njegove reči:




“Odnos koji jedan lik koji mislimo da pokažemo ima prema životu, odnos prema svemu što se zbiva u životu, sa drugima, a i sa njim samim - konstantan je. Neko, na primer, podnosi život kao teret. Posmatrajmo kako on reaguje na zbunjenost, utučenost i jadnost nekog sličnog života. (Ovde je reč o akciji i reakciji.) Hamlet podnosi život kao teret, ali ne gubi iz vida da su i mnogi drugi ljudi propali na sličan način - na primer, dok na groblju gleda Jorikovu lobanju... ili kad Lir grdi i psuje druge diktatore, ali ne primećuje da je i sam takav...”, kazao je.


Ribarske i druge svađe


Istovremeno je, dakle, bio i reditelj, umetnički rukovodilac i arhitekta. Režirao predstave koje su se na najlepši način upisale u istoriju i antologije. Primerice, “Dundo Maroje” sa Mirom Stupicom, koja mu je postala životna saputnica, kao Petrunjelom (premijera 1949) predstava je koja je početkom pedesetih doslovce oduševila Pariz, Beč, Budimpeštu, Varšavu, Moskvu, Lenjingrad, Kijev, Veneciju... A budući da smo bili i ostali sredina koja ne prašta uspeh, kreću zavist, intrige, lični animoziteti se pakuju u ideološke oblande te se traži „preispitivanje“ njegovih „ideoloških skretanja“… Napušta Beograd i sa suprugom Mirom Stupicom prelazi u Zagreb, gde ga angažuje Hrvatsko narodno kazalište (HNK). Za dve i po godine, odnosno tri sezone, rekonstruiše HNK i u umetničkom i reperoarskom smislu. Pamte se, između ostalog, njegove predstave, „Gloria“, „Ribarske svađe“, “Optimistička tragedija,“ „Kolomba“, „Kavkaski krug kredom“… Dve sezone bio je profesor na Zagrebačkoj akademiji, a 1956. snimio je svoj drugi igrani film „U mreži“ (prvi je bio “Jara gospoda” 1953, Ljubljana). Ubrzo po pozivu gostuje u Beogradu sa predstavom “Kavkaski krug kredom” zagrebačkog HNK, teatra sa kojim će i kada iz njega ode nastaviti saradnju, a gde je ukupno režirao dvanaest predstava za sedam sezona


Ponovo se na poziv vlasti vraća u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, ali zbog neslaganja s upravnikom Milanom Dedincem prelazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde je radio kao reditelj i umetnički rukovodilac. Uprkos narušenom zdravlju, neumorno je režirao u Narodnom pozorištu, „Bošku Buhi“ i novoosnovanom Ateljeu 212. Taj kultni teatar, podsetimo, počeo je u zgradi “Borbe”, a Bojanovom radom i zalaganjem nastavio je svoj pozorišni život na današnjoj adresi. Ponovo je stvorio ansambl i stvarao pozorište. Sa Radošem Novakovićem bio je i prvi rukovodilac, a potom je to bila čuvena Mira Trailović.


Od 1964.godine, pišu hroničari, prešao je u slobodne umetnike, a 1968.godine ponovo postaje upravnik JDP-a i dovodi u to pozorište grupu glumaca koje i danas zovu Bojanove bebe. Ni tada nije nedostajalo problema i peripetija, koji su ga zapravo pratili čitavog života. No, on ne posustaje; režira uzbudljive predstave i osniva još jedan teatar: Malu scenu JDP, koja će posle njegove smrti dobiti naziv Teatar “Bojan Stupica”. Njegova poslednja predstava “Nagrada” premijerno je izvedena u martu 1970, dva meseca uoči rediteljeve smrti 22. maja. Ostalo je zabeleženo da je životna mu ljubav i muza Mira Stupica već u junu ponovo izašla na scenu, a čim je kročila na nju dočekana je ovacijama namenjenim i legendarnom Bojanu...


Misailović u knjizi beleži i njegove reči: “U Ljubljani mi kažu da sam odmetnik, da mi je stalno boravište opština Vračar u Beogradu, u Zagrebu imam tranzitnu vizu, u Beogradu gde sam ostavio najlepše godine svog života, kažu mi da sam doseljenik i neka idem u svoju zavičajnu opštinu...“


Želeo bih


Posebna je i čudesna priča o njemu i Miri. Slikovito o tome govore i njihove pisane poruke.


Datirano sa maj 1948, piše joj: “Poštujem te, jer je lepo sve što misliš i želiš. Želeo bih da ostaneš takva kakva si danas, jednostavna. I potresna i talentovana. Toliko je ponosa u meni što te imam. Našao sam te da te nikad ne izgubim. I primio kao nagradu za svoj rad...”


Misailović u pomenutoj knjizi daje i faksimil poslednje cedulje koju je Mira Stupica uputila Bojanu: “Čekam da ovo sve prođe i da se vratimo opet našem životu i miru - našoj bašti, knjigama, razgovorima, prijateljima i putovanjima. Naradili smo se mnogo oboje, Buča - treba malo i živeti. Nije nam baš tako mnogo ni ostalo. Život je kratak.


Mnogo te volim, mužu moj. Laku noć, odmori se, a ujutru da zajedno pijemo kaficu. Jedva čekam - Muri.”


Uz poslednji pozdrav Bojanu Stupici, Velimir Lukić je rekao i: “Kao što dah saznamo rođenjem, tako je on pozorište znao i obujmio svojim trajanjem. Ne zaboravimo: on je pre svega bio pesnik. On je imao misli i srce pesnika. Njegovi stihovi bili su njegovi mizansceni, a njegove predstave katreni i poeme, što ih je nadahnuto pisao ljudskim glasovima i pokretima. Bio je sjajan erudita, erudita života i življenja. Sve što je pripadalo ljudskom umu i ruci, ljudskom bolu i radosti, bilo je njegova umetnost. Otuda su njegove predstave živele godinama i sačekivale nas svake jeseni pevajući nam o tom čudu trajanja i mladosti… Gori njegova uspomena i obasjava nas. Živimo, glumimo.“


A Misailović naglašava da je životni stav Bojana Stupice bio: „Stvarati svesno, ponosno i strasno...“


Ljubomir Muci Draškić o Bojanu Stupici


Maja 2000. Ljubomir - Muci Draškić u NIN-u, između ostalog, piše:


“Bojan Stupica je, uz Branka Gavelu, bio najizrazitija ličnost u oblasti režije na bivšim jugoslovenskim prostorima. Međutim, Gavela nije posedovao onaj neimarsko-animatorski kvalitet koji je Stupicu uzdizao nad drugim velikim rediteljima.


Ljubomir Muci Draškić FOTO: RTS / SCREENSHOT
Ljubomir Muci Draškić
Velika Bojanova ostavština je stvaranje novih pozorišnih prostora. Arhitekta po obrazovanju, u zgradi Manježa je napravio JDP, a za Atelje 212 je uzeo jedan antipozorišni prostor i ispostavilo se da je bilo uspešno. Na kraju je napravio i teatar ’Bojan Stupica’.


Bojan Stupica je kao pozorišni metod, kao pozorišnu estetiku, uveo igru i glumca u prvi plan. I u tom smislu je ostavio desetak velikih predstava. On je pravio velike ansambl-predstave, što je bio timski posao koji je davao veliki rezultat u definitivnom obliku. Danas se prave male predstave sa malim brojem ljudi, što je u suštini antipozorišna ideja. Uveren sam da je Bojan bio potpuno u pravu kada se zalagao za to da pozorište okuplja veliki broj ljudi, ne samo glumaca i reditelja, već i pisaca, dramaturga i svih onih koji će u svakom trenutku deliti pozorišnu sudbinu.


Bojan je često bio u sukobu sa sopstvenom partijom, Savezom komunista kojem je pripadao. Bila su to neslaganja s estetskim merilima koja je ta partija promovisala. Najpre je bio u sukobu sa socrealizmom, koji je bio zvanična estetska ideologija. Posle svoje prve tri predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu doživeo je da ga napadne sam Eli Finci, upravnik JDP-a. Vladajućoj beogradskoj čaršiji, u kojoj su dominirali tadašnji nadrealisti Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo.., Bojan Stupica je prosto smetao. On je bio suviše velika lokomotiva za njihov mali radni potencijal, pa je dolazio u sukob i sa njima. I morao je da ode u Zagreb posle skandala sa Lorkinim “Krvavim svadbama”. Kada se vratio u Beograd na molbu tadašnje vlasti, ta ista vlast je za upravnika JDP-a postavila Mimu Dedinca koji je bio njegov pozorišni, intelektualni i ljudski antipod. Davno sam pisao jedan tekst o Bojanu Stupici i danas vidim da sam tada, prosto proročki, napisao kako će on biti poznatiji po kafani koja nosi njegovo ime nego po svom radu. Imam utisak da se to, nažalost, i desilo.”

76
Kategorije: Kazalište
Developed by LELOO. All rights reserved.