Rade Vergović
Milenin partner iz prvog filma
https://www.rtvbn.com/3930642/milenin-partner-iz-prvog-filma
Divno je kad čovjeka ophrvaju sjećanja na najljepše događaje iz mladosti. Posebno kad se to događa u poznim godinama.
Jedno takvo sjećanje na nikad ne zaboravljene mladalačke dane zrači sa lica akademskog slikara Radomira Vergovića, koji u svom ateljeu u Užicu, prebira po sjećanjima, fotografijama i kopiji filma „Vrata ostaju otvorena“ u kome je 1959.godine igrao glavnu ulogu u prvom filmskom ostvarenju, kasnije filmske dive, Milene Dravić.
"Dok sam studirao slikarstvo u Beogradu mene i grupu drugova su na korzou zaustavilii neki ljudi koji su se predstavili da su iz „Bosna filma“ iz Sarajeva. Rekli su da će da snimaju novi film i da traže mlade glumce. Pristao sam na probno snimanje da bi ubrzo stigao i poziv iz Sarajeva da i tamo snimamo probne kadrove kad sam dobio glavnu mušku ulogu a Milena Dravić glavnu žensku ulogu", priča Vergović, sjedeći na „svom radnom mjestu“ među mnoštvom slika, boja i kistova.
Film Františeka Čapa Čeha, zavidne filmske reputacije, sniman je nekoliko mjeseci u Sarajevu, Mostaru, Beogradu, Кonjicu, Trebinju, Zagrebu i na moru.
„To je za mene i Milenu bilo nešto sasvim novo čak mislim da to nismo ni ozbiljno shvatili u početku ali je ona već tada pokazala visoku odgovornost prema novom poslu i upornost da nauči od starijih glumaca", prisjeća se Vergović scena sa snimanja. On kaže da je Milena bila tako lijepa, neobična, dražesna, sa dječijim licem koje se začasak pretvaralo u ozbiljnu osobu. Zračila je dobrotom, ljepotom i razumijevanjem. „Svi mladi glumci prilikom snimanja filma smo bili u nju zaljubljeni. Ona je takva pojava koju je nemoguće ne zavoljeti", govori ovaj užički slikar.
Vergović se sjeća da je imala mnoštvo obožavalaca već tada.
„Gde se god ona pojavi oko nje se formira oreol djece, djevojčica i dječaka koji je nepomično gledaju upijajući svaki njen pokret i pogled. Imala je divnu publiku i na ulici, „ dodaje Vergović.
Ni Radomir, devetnaestogodišnji atletski građen Užičanin, lik Petra u filmu, nije bio neprimjećen među pripadnicima mlade generacije posebno djevojaka.
"Iz gradova gdje se prikazivao film stizala su mi pisma obožavalaca . Tada je bilo u modi sakupljanje fotosa glumaca pa su mi pisali da im pošaljem. Dok sam bio u Užicu na raspustu dolazili su mladi na kapiju ili zvali ispod prozora „Rade, Rade, izađi da te vidimo“. Jednom je cijela ekskurizja đaka došla pod moj prozora da im podijelim fotografije", smješka se Vergović.
Film sa lijepim Erom, kako odmilja zovu Užičane, i prelijepom Beograđankom doživio je prve ovacije na festivalu u Puli a kasnije i mnogim zemljama. Vergović se, poslije toga ipak vratio svojoj prvoj ljubavi slikarstvu a Milena je postala popularna glumica. Ali prijateljstvo između njih nikada nije prekidano.
„Često sam se s njom viđao u Beogradu, sretali smo se na ulici, išao sam joj i kući. Posljednjih godina sam joj i pisao . U vrijeme dok je bila bolesna češće smo komunicirali i slao sam joj moje kataloge a mjesec dana prije nego što je napustila ovaj svijet poklonio sam joj monografiju. A ona je meni uzvratila sa njenom monografijom koja je tek bila izašla iz štampe.
Vergović je teško primio vijest o Mileninom odlasku. „Ona je osoba koja se ne može zaboraviti, ona je vječita", ističe Vergović.
Poznato užičko ime iz svijeta slikarstva ulazi u osamdesetu a ima se čim pohvaliti u karijeri. Dosad je priedio oko 40 samostalnih i učestvovao u 200 kolektivnih izložbi umjetničkih djela.
Vjeruje da će ljepota i čovječnost sačuvati svijet.
Vergović o Mileni i prvom filmu
https://www.youtube.com/watch?v=mmg5rTGrYzM
УНИВЕРЗАЛНОСТ ЛОКАЛНОГ
1.
УСПОМЕНЕ, уље на лесониту
Из циклуса ЦВЕТАЊЕ, (детаљ), 1983-1985, уље на платну, 30×30cm
ЈОРГОВАНИ, уље на платну БЕЗ НАЗИВА, уље на платну, 85×115cm
* * *
Радомир Верговић је градско дете, потомак једне
племените мултидлсциплинарне уметничке
лозе, и сам многоструко талентован и у вечитом
недостатку драгоценог времена за сликање.
Његова бујност кара ктеристичнија за песника
него за сликара утеловила је једну изваниредно
личну “ut pictura poesis” на његовим сликама, која
постаје недокучива у непосредном контакту са
самим Верговићем који, отмено тих, ту олују држи
добро контролисану унутар свог бића. Ужице,
пре дели Западне Србије, исконска вера предака,
обичаји и веровања, неуморно испитивање себе
у огледалу личног искуства, али и упадљива “но
билита”, тај квалитет стечен грађанским педи
греом и васпитањем, истинска прожетост да
ле ким, али постојаним светлом медитеранског
хума низма, његових персонификација и симбола
чији речник тако заводљиво оплемењује и ста па
наоко неспојиве полове хришћанског, пага нског
и класичног, формираће Радомира Верго вића
сликара и мислиоца, који је одбио да на пу сти
свој град, постајући ликовни хроничар једног
временског интерлудија, неоптерећен уметни
чким позоријем велеграда, убеђени Ужи ча нин
уверен у величину и значај свог родног места и
његове улоге у историји на идентичан начин како
су то својевремено ствараоци славне Фиренце
осећали за свој град.
Тамара Огњевић
новинар, књижевник, историчар уметности
Извод из текста каталога изложбе
Сећања, снови, боје..., 2003.
Верговићеви пејзажи су продуховљени „прозори“ у природу; његови предели су страсни и раскошан одговор
на неправде и ужасе који су се са свих страна окомили на наш опстанак и нашу земљу; зато је Верговићево
колористичко обиље надмоћна, пркосна супротност свеколиким невољама и неизвесностима наше егзистенције,
али и неуморна, отпорна уски пелост или узаврелост.
И зато ови поетичнооптимистички пејзажи Радомира Верговића, као неодољива визуелна симфонија
наших златиборскоужичких предела, савлађују и преображавају унутарње суморне душевне пејзаже наших
људи; тако се и намучена земља, а и природа сликарски ведра и коло ристички богата и неукротива – и сама
опире и бори као савезник људи који на њој живе.
Др Миленко Мисаиловић, из часописа Међај, бр. 50, 2001.
Верговићев пејзаж тако силовито заокупи посматрача и наметне се својим духом, бојом и сугестивношћу,
да готово све друге слике остају у његовој сенци. Сличну опсервацију о Низоземцу Јану Ван Ајку и његовим
сликама својевремено је изрекао Ервин Панофски магнетно привучен способношћу мајстора међународне
готике да својим темама приступа као да једновремено гледа и кроз микроскоп и кроз телескоп. У Верговићевом
случају тај магнетизам почива на умећу да се у елементима осети живот, њихова лична музика, да се из сре дишта
тог света, неосењеног присуством човека, донесе његова суштина већа од живота, јер је његова сама есенција
почитована најсавршенијим кругом стварања и нестајања на путу ка поновном стварању.
Тамара Огњевић,
из каталога изложбе Сећања, снови, боје..., 2003.
ЛИРИКА И ДРАМАТИКА ПЕЈСАЖА РАДОМИРА ВЕРГОВИЋА
НА ДРИНИ, уље на платну, 50×60cm
РУЈНИ ЗЛАТИБОР II, уље на платну
РУЈНИ ЗЛАТИБОР I, уље на платну
СТАРО СЕЛО У СИРОГОЈНУ, уље на платну
ПОВОД
Ја сам од неке звезде, комете можда, од мога неба.
Ја сам од оних незаборавних очију, од оног погледа,
од сна, од неке речи, од молитве, од месечине, од
песме, од неке књиге, од слике, од музике ветра и
лишћа, од неког додира, од тајне, од неког осмеха,
од боје, од жеље, од уздаха, од сузе, од туге.
Ја сам од мог града, од реке, од планине, од липе,
од травке, од пчеле, ја сам од ђедовских прича,
од очинских кућица остарелих и несталих,
од малених прозора и великих нада.
Од тих сам скривених знакова и значења.
Постао , јесам и бићу…
Р. Верговић
СТАРА ЦРКВА, уље на платну
ПОСЛАСТИЧАРНИЦА “НАДА”, уље на платну
КУЋА НА СЛАНУШИ, уље на платну
ЧЕСМА НА СЛАНУШИ, уље на платну
* * *
Радомир Верговић аутор је уметничког опуса изузетне
разноликости. Нема радикалних линија преокрета и
промена у његовом тридесетогодишњем бављењу уметно
шћу, већ само ситних промена и обнављања дубоко ли ч
ног вокабулара. Овај ужички сликар, илустратор, карика
туриста, цртач, и надасве врстан дизајнер књиге описао је
својим делом круг вредан сваког поштовања. Кроз фан
тастичну транспозицију стварности Радомир Верговић
отворио је читав један корпус сликарских и метафизичких
проблема. Необичан начин моделовања људске фигуре,
снажна експресивност и снага колоризма изразите су
ком поненте Верговићевог духа. Овог уметника занима
мистика пејзажа, магија предмета, пре свега камена. Он
на својим радовима открива готово магијску присност
са предметима које слика, а који су дубоко укорењени у
митским извориштима овог нашег тла, проналазећи у њима,
као велики песници, нешто исконско и вечно.
Извод из текста
Часопис Међај, број 50, Ужице, 2001.
Срето Бошњак
ЈЕДИНСТВО ИДЕЈЕ И ЈЕЗИКА
* * *
Међутим, треба одмах рећи да фигурација за Верговића
није неки тврди језички модел: фигура за њега није је
дини чинилац смисаоног и формалноматеријалног
учинка. Верговић негује раскошан ликовни језик дајући
пиктуралној материји висок значај у поетској структури
слике. Све у његовој слици зависи од интензитета инспи
рације, од квалитета додира креативне свести са видљивим и
невидљивим силама које уређују судбину света или великим
емоцијама и носталгијама које прожимају његово биће. Ту
се зачињу, у том тренутку, у магновењу, и оне надреалне,
необјашњиве али поетски и емотивно дејствене чињенице
доњег слоја ликовног говора: Верговић је тада сликар
песник, маштар и месечар, мистичар и алхемичар: лако
проналази начин да сирову и сурову материју претвори
у злато.
Извод из текста каталога изложбе
Враћање праотачким частима,
октобар 2008.
Драган Јовановић Данилов
АРХЕТИПСКЕ СЛИКЕ
РАДОМИРА ВЕРГОВИЋА
ТРАГОВИ, уље на платну, 120×140cm
НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК, уље на платну, 120×120cm
ЕПИЛОГ, уље на платну, 115×115cm
ДОСИЈЕ N o 12, уље на платну, 40×35cm ДОСИЈЕ N o 7, оловка, графит на папиру
ДОСИЈЕ N o 1, оловка, графит на папиру
* * *
Свет магичних пањева Рада Верговића, ликовно до перфекције
уобличен, цртачки конзи стентан и непоновљив, одаје једног
сликара духовника, који о природи говори другим језиком;
узбудљивим, збуњујућим и романтичним. Тајновито корење,
бриљантно обојено са сенчењем неког ренесансног мајстора,
испреплетано, различитих облика, са жилама које стварају
грчевите, скоро нестварне форме. Поједини су чувари
сакралних остатака и древних црквина, које су, као и дрвеће,
већ били осуђени на ограниченост живљења. Остаци дрвећа,
пањеви са жилама обавијају камене темеље сједињујући се за
што дуже временско заједничко трајање. Кречни малтер из
темеља напаја их неком другом непролазном енергијом, коју
једино светитељ из прикрајка распознаје. Неки су постављени
ис пред сеновитих шума, из неког давног и никад до краја доса
њаног сна, каквих можда на јави и нема. Пањеви испред њих
поново су знакови, симболи, да је све, коначно, кратког даха,
па и столетне шуме које ће ипак за извесно време нестати,
као што уосталом и све нестаје. Свет Верговићевих пањева
романтичних и фантазмагоричних, тешко се проналази, још
теже црта, а никако заборавља. Оставља вас у недоумици, како
то да су баш такви и поверујете да сте их и ви негде видели
или сањали. Кандински је, бавећи се метафизичком формом
предмета само наизглед мртвих, записао да „све што је мртво
трепери, не само предмети из песништва, сунце, месец, дрво,
цвеће. Све има тајну душу која чешће ћути него што говори.“
Истим проблемом бавио се и Ђорђо Де Кирико. И он је знао
да сваки предмет има два вида, два подручја: оно које свако
примети и уочи и друго, које виде само ретки појединци у
тренуцима „видовитости и метафизичке мисаоности“.
Драгиша Милосављевић, из каталога изложбе
Драган Јовановић Данилов
ВРАЋАЊЕ ПРАОТАЧКИМ ЧАСТИМА
На овим портретним сликама, Верговић нам се открива као поуздан
зналац портретне психологије и одличан опсерватор у вештини
портретисања. Он слика лице ослобођено од маске друштевене
позе. Он је загребао дубоко испод површине физиогномије,
психолошки је откопчао своје ликове и открио им душе на лицима.
Његова портретна интуиција постиже дијалектику физиономије
и психе. Има на његовим портретима нечег од патине мајстора
холандске школе (ту, свакако, мислим на Халса) а опет, лица које
Верговић слика, тако су ововремена. Јер, он уме да у углу уста
или одсјају ока кондензује душу портретисаног и тако га душевно
разголити. На лицима портретисаних тако оживљава тајанствена
механика психе, тачност виђеног, а уметникова драматична,
скоро цртачка еуритмија и гестуална драматика попримају једну
еминентну естетску вредност.
Из каталога изложбе Враћање праотачким частима, 2008.
Др Миленко Мисаиловић
ПОРТРЕТ КАО ЉУДСКА
АНТИСУДБИНА
…Твоје оригинално умножавање простора у портрету, помоћу којих
умножаваш и изворишта потпуније биографије духа портретисане
личности које доприноси и продубљивању биографије душе и духа
личности у име овековечења портретисаног лика. Истовремено,
твоје умножавање сликарских простора и композиционих планова
осветљава просторе као изворишта и попришта људских судбина
развијајући драматику портрета и на тај начин. Шта је заједнички
именитељ овог циклуса портрета као подвига који ће остати
значајан у стваралачкој историји српског сликарства?
Из каталога изложбе Враћање праотачким частима, 2008.
* * *
Карактер његове уметности није једино условљен трајном веза
ношћу за родни крај, већ много више преданошћу његовог бића
универзалним вредностима уметности. Кроз све фазе и тематске
кругове Верговић је истраживао облике моћи самог ликовног
језика. Он је традиционалиста модерног духа, прожет вером у
хуману константу ликовног говора: „сликарство (уметност) чини
се даје наду за опстанак бар делића простора у човеку за него вање
нечег личног, незагађеног, неуниформисаног, можда поти снутог
у скривене пределе душе која жели да има своју тајну, своју лепоту
и своју љубав“, записао је на једном месту сам аутор. Тај инти
мистички став при утврђивању смисаоног обима уметничког дела
припада једној непролазној, лирској и суптилној димензији бића
која препознаје лепоту светлости, боје, облика, музике, песме. Због
ње човек слика, пева и воли.
Срето Бошњак
Из каталога изложбе Враћање праотачким частима, 2008.
Портрет академика Љубомира Симовића, КОВАЧНИЦА
НА ЧАКОВИНИ, уље на платну, 95×85cm, 2008.
МИЛЕНКО МИСАИЛОВИЋ ПРЕД ПЛАТОНОМ
ПРОМИШЉА ВЕЛИКУ ТАЈНУ,
уље на платну, 95×85cm, 2008.
ДЕГАОВА Mала балерина ИГРА ЗА МАГУ
МАГАЗИНОВИЋ, уље на платну, 95×85cm, 2008.
Тамара Огњевић,
историчарка уметности и књижевница
ПОГЛЕД У ЛИЦЕ АПОКАЛИПСЕ
* * *
Живећи и стварајући у друштву спектакла, утемељеном
на концепту непрекидног засипања сликама великог
емотивног интензитета, Верговић својим најновијим
радо вима антиципира реалност формулисану језиком
медија. Истовремено, његова прагма тична, сентиментално
уравнотежена природа тежи да слике ужаса обликује
у пажљиво кадриране, занатски минуциозно осликане,
хар моничне, па ако хоћете и лепе призоре. Не верујем
да је и један сликар овог поднебља с толико сензуалне
профи њености сликао лице Апокалипсе као што то чини
Верговић. Страшно и лепо.
Ипак, овај Верговићев отмени Макабр, није сасвим
лишен оптимизма. Вере у разум неке нове генерације. У моћ
природе да из старог пања истера нове младице. Верговић
верује да формула исцељења лежи у синтези памћења онога
што је највредније у нашој традицији и непоколебљивој
вери у мудрост нашег потомства. Свет се може поново
створити само на два начина. Или потпуним разарањем
до нестанка у несагледивој тами космичке црне рупе, а да
би васкрсао преобликовањем највреднијих меморијских
сегмената, односно памћењем о сопственом позитивном
искуству. Или кроз невину мудрост наше деце, искупљен
чистотом њихове намере да буду бољи од својих отаца.
Чувари светиња и творци нове цивилизације.
Из каталога изложбе Поновно стварање света
QUO VADIS LIBERTY,
уље на платну, 90×95cm
ПОНОВНО СТВАРАЊЕ СВЕТА,
уље на платну, 90×95cm
ПОСЛЕДЊИ ПАД КРАЉИЦЕ ЗЕНОБИЈЕ ОД ПАЛМИРЕ,
уље на платну, 90×95cm
АТИНСКА ШКОЛА У ТРНАВИ ЗЛАТИБОРСКОЈ,
уље на платну, 90×95cm
графички дизајн
САВРЕМЕНИ МОЗАИЦИ
УЖИЦА – ЖИВО СЕЋАЊЕ
НА ТИТОВО ВРЕМЕ
Трг Партизана са Титовом бистом је свакако дуго био
препо знатљиви призор града, па је као такав овековечен
у мозаику Радомира Верговића из 1976. који се и данас
налази у Јубанци, у центру Ужица. Изразито сликарски,
колористички рад, са доста тамних површина, говори
о добром зналцу ликовног језика. Док се у доњем делу
који је претежно таман једва назиру форме, горњи део је
светао, распеван и динамично освежен летом птица. А
између ове две супротности, у средњој валерској скали,
стоје стилизоване зграде Ужица и Титова биста која се
надовезује на онај тамни масив и тиме бива још моћнија.
Верговић ће почетком 80тих урадити и мозаик
у згради Дунав осигурања са једним декоративним
мотивом, типичним за те године. Овде се у композицији
коју граде стилизоване зграде и две људске фигуре у
вертикали са тамном површином хоризонтале која је
постављена по средини, појављује форма крста. У његовом
трећем ужичком мозаику, у згради поште код железничке
станице, који је рађен 1994. нестаје про бле матика
композиције и појављује се птица (голуб писмоноша) на
мирној позадини. Овде је сама фигура птице усложена и
архитектонски „назидана“ у духу сло бодне геометријске
апстракције.
Оливера Гаврић Павић
Часопис Ликовни живот, Број 152, 2017.
МОЗАИЧКА КОМПОЗИЦИЈА “ТИТОВО УЖИЦЕ”,
300×300cm, 1986, АИК Банка Ужице
МОЗАИЧКА КОМПОЗИЦИЈА У ХОЛУ ПОШТЕ У УЖИЦУ,
300×400cm, 1996,
МОЗАИЧКА КОМПОЗИЦИЈА У ХОЛУ “ДУНАВ” ОСИГУРАЊА
БИОГРАФИЈА
Рођен 1939. године у Ужицу. Академију за примењене уметности на катедри за сликарство завршава (19611966. године) у Београду у класи професора Винка Грдана и Рајка Николића. У Ужицу почиње да ради у Новинскоиздавачкој установи ВЕСТИ као ликовни и технички уредник. Члан је УЛУПУДСа од 1972. године. Поред сликарства ради мозаик, графички дизајн, цртеж, новинску и књижну илустрацију. Такође, бави се карикатуром, ликовном критиком и ликовним приказима изложби. Ликовно уређује многа издања, публикације и др.
Урадио је дизајн и ликовно опремио преко 300 књига и публикација. Током 80тих година ради монументалне мозаичке композиције у Комерцијалној банци, Главној пошти, „Дунав” осигурању и Војвођанској банци у Ужицу.
Од 1970. године ради на оснивању Удружења ликовних радника „Пиво Караматијевић” у Ужицу, а 1971. године изабран је за првог председника Удружења. Учествује у организовању ликовних колонија у ужичком крају а учествује у раду већег броја ликовних колонија и саборовања у земљи.
1978 и 1979. године ради на оснивању офсет штампарије „Вести” (касније „Рујно”) на Белој земљи. 1979. године постављен је за директора штампарије. Ратне 1994. године, са Маркетингом „Вести”, организује ликовну колонију „Вишеград ‘94” у Вишеграду у Републици Српској. 1995. Године са колегама ужичким уметницима оснивају Удружење Ужичких ликовних уметника УЛУУа (чланови УЛУСа и УЛУПУДСАа) и изабран је за председника Удружења.
Излаже од 1960. године групно и самостално у земљи и иностранству. Самостално је излагао 36 пута, а групно на више од 150 изложби. За свој рад награђиван је значајним друштвеним наградама и признањима.
Добитник је Награде за Животно дело УЛУПУДСа 2008. године
Живи и ради у Ужицу.
У УЖИЦУ, 200×200cm, 1978.
Издавач
ГРАДСКА ГАЛЕРИЈА УЖИЦЕ
Уредник
ЗОРАН В. ЦВЕТИЋ
Уметнички савет Градске галерије
БОЈАНА БОРИЋ БРЕШКОВИЋ
АЛЕКСАНДАР МЛАДЕНОВИЋ
ДУШАН ОТАШЕВИЋ
ЉУБОМИР СИМОВИЋ
МИЛАН ТУЦОВИЋ
Дизајн и припрема
МИРОСЛАВ ВЕРГОВИЋ
Штампа ГРАФОС, Ужице
Тираж 250
Градска галерија Ужице,
Сланушка 10, Ужице
Тел.: 031/512-505, 523-299,
Е-mail: galerijauzice@gmail.com
Radomir Vergović Monografija photos
https://www.google.com/search?q=Radomir+Vergović+Monografija+photos&client=opera&hs=Lus&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ved=2ahUKEwjKw9r518TfAhWBBiwKHdyfDykQsAR6BAgGEAE&biw=1924&bih=930