Mira Stupica
http://www.pulsonline.rs/licna-karta/512/mira-stupica
IME I PREZIME:Mira Stupica
ROĐENDAN:17. 08. 1923.
PORODICA:unuka Mia, praunuk Maksim; brat Bora Todorović, glumac. Bila je udata za Milivoja Popovića Mavida, Bojana Stupicu, Cvjetina Mijatovića
KARIJERA:na scenu je prvi put stala sa 17 godina i od tada odigrala brojne pozorišne, filmske i televizijske uloge
MINI BIOGRAFIJA:
S pozorišnom i filmskom divom, fatalnom lepoticom, sreli smo se u malom stanu, pred njen devedeseti rođendan,(2013.) i uz cigarete pretresli baš buran život, obeležen nagradama, aplauzima i ljubavima, smrću ćerke i muževa, i obogaćen prijateljstvima
U OGLEDALU VREMENA: Mira Stupica
Od Gnjilana, gde je rođena, do Aranđelovca, Gornjeg Milanovca, Beograda, Niša, Šapca, pa opet Beograda… Od „Laže i paralaže” u školskim danima, pa do Dorine u „Tartifu”, Nastasje Filipovne u „Idiotu”, baronice Kasteli u „Gospodi Glembajevima”, Vasilise u „Na dnu”, Generalice u „Večeras improvizujemo”, Glorije u „Gloriji”, Petrunjele u „Dundu Maroju”, pa do učiteljice u „Sedam i po”… I do glumice veka… Mira Stupica 17. Avgusta,2013. napunila je 90 godina. U svom malom stanu, gde joj je sve nadohvat ruke, „jer tako treba da bude u devedesetoj”, na Dorćolu, pod svetlošću lampe, uživa u svojoj tišini, svojim knjigama, novinama… S omehom se vraća u dane detinjstva, dane kada je prvi put osetila pozorište.
Prvi vrisak
— Kada sam ja bila dete, bilo je vreme tišine, nije bilo rata. Bilo je to vreme strašne skromnosti. Ja se sećam svake svoje šetnje s mamom i tatom. Za mene je bila divna stvar to što nisam ostala kod kuće sa ženom nego s mamom i tatom išla u prirodu. Pa srećemo neke ljude, pa me ti ljudi pomiluju po kosi, a ja sam znala ko su ti ljudi. Tako se polako otvarao svet preda mnom. I tako sam znala gde mi je mesto. Znala sam da sam mala, da sam niko. I da ću jednog dana postati neko, prema nekom uzoru od tih maminih i tatinih prijatelja, ili njihove već odrasle dece. I jesam ostvarila taj svoj uzor… A kako sam znala da sam velika? Pa nisam. Jer uvek sam imala velike ispred sebe. Velikane sam imala u životu. Bežala sam iz škole na mamin užas, i išla sam po gradu da gledam ljude, da u pozorištu gledam predstave. Pozorište je za mene uvek bilo nešto fenomenalno. Imala sam četiri godine kada me je mama prvi put odvela u pozorište. Svima sam pokvarila predstavu „Boj na Kosovu”, jer, kada su ubili glavnog junaka Miloša Obilića, ja sam skočila i vrisnula. Bio je to moj prvi susret s pozorištem i nikada se više od njega nisam odvojila.
Muškarci
— Više nisam ono što sam bila. To je normalno, u prirodi je čoveka da gubi sebe samog. Ali ako je svestan toga, ako zna to i prati to, i prema tome se ponaša, onda je to pristojno, može da se podnese. U starosti ima teških stvari koje se mogu podnositi. I fizičke i one druge. Što duže živiš, sve više gubiš ono što voliš i one koje voliš. To su strašni životni udari. Ali ja imam tu radost da sam toga svesna, da to vidim i da se u skladu s tim ponašam. Ne, ne nedostaje mi pozorište. Imam takvu, prilagodljivu prirodu. Tako je kako je. Poslednja uloga je bila filmska, ali ja sam već tu izgubila svoje oružje, nisam tom ulogom bila zadovoljna. Nestalo je moje glumačko oružje. Nestala je moja dubina. Nestalo je ono ne biti banalan, ne biti jeftin, biti izuzetan. A ja više nisam mogla da budem izuzetna.
— Prošla sam i gora vremena. Prošla sam mnogo groznih vremena. Imala sam sreću što ona prolaze i što ih zaboravljamo, pa su stizala nova, druga, bolja. Pa opet dođe neko čudno vreme. Kao da se smenjuju lepo i ružno, stalno. Ne možete da mislite da je sada najgore, ja znam bolje. Meni je devedeset.
Ali vaša lepota nije nestala ni u devedesetoj.
— Ma nemoj! Lepota je teška ponekad. Nije mi to bilo mnogo važno. Zahvalila sam prirodi što imam takve osobine, ženske, dobre, lepe. Nekada je bilo to naporno podnositi jer je muška okolina bila preaktivna. Morala sam da pazim da budem pristojna, da ne budem vulgarna, prosta. Morala sam vešto da baratam tim stvarima. Bila sam svesna da sam bila lepa. Možda ne toliko lepa koliko zanimljiva za ljude. To je fino, ali treba znati rukovati time. Uvek sam se bojala da ne povredim muškarce u odbijanju. Dovoljno je što je odbijen.
Na pitanje jesu li nju muškarci povređivali, ko iz topa odgovara:
— Nikad!
Milivoje Mavid Popović, zavodnik i plejboj, Bojan Stupica, najveći pozorišni velikan, Cvijetin Mijatović, predsednik Predsedništva SFRJ, bili su njeni muževi. I ko zna koliko je još njih uzdisalo za njom dok su je gledali na daskama, na filmu…
— Ma sami su se vrteli, moje je bilo samo da ih smirim.
A najlepše se udvarao Bojan Stupica.
— Samo Bojan. On je bio jedini, najveći, najbolji, najdublji, najinteresantniji. Brak s Cvijetinom bio je moj beg… Znala sam da moram da radim mnogo i da nemam vremena za ljubav. Ali on je bio gospodin čovek, jedno divno biće. On je voleo Bojana, bili su prijatelji. Njegova žena je mene volela. Kada je ona umrla, mi smo bili prijatelji koji su se sastavili u istoj boli. Oboje smo bili u istom psihološkom stanju zbog gubitka voljenog bića.
A ovako je Mira Stupica pislaa o Bojanu u svojoj knjizi “Šaka soli”.
— Godina je 1954. Železnička stanica, ispraćaj Bojana na lečenje od alkoholizma u Švajcarsku. Bojan dobro pod gasom. Ćuti, ubilački me gleda. Molim šapatom konduktera da ga pripazi, da mu ne dâ da pije. Bojan se penje bez pozdrava… Držeći se za šipku, naglo se okrete i iz sve snage me ošamari. Na VMA, 1970, kad sam odlazila, okrenula sam se kod vrata da mu po običaju pošaljem poljubac. Mahnuo mi je i umorno doviknuo: „Uklonite tog velikog anđela što stoji tamo!” To su bile poslednje reči koje sam čula od mog Bojana.
Brat Bora,(nenadano umro,7.srpnja,2014.op.a.)
— Bora. Moje srce, moja ljubav. Neće više da glumi. Pa i šta će! Osamdeset četvrta mu je. I ja sam prestala u tim godinama. Trebalo je i ranije. Nisam više bila ona Mira. Nisam više sebi bila dobra. Moji su kriterijumi oštri, ali više nisam ni za čije kriterijume bila dobra. Prošlo je moje. A Bora se nije dao. Bio je svoj oduvek. Bojao se da ga ne iskritikujem previše, i nikada nisam prelazila meru. Rastao je on kao glumac bez mene. Nije bilo previše mog uticaja. Znala sam da ne treba mnogo da utičem. Kada je poželeo da bude glumac, bila sam za to i tu sam mu pomogla, ali posle toga je ostao sam i bilo je dobro. Pratila sam ga, kao i on mene. Ali bili smo vrlo otvoreni jedno prema drugome. Kratko kažemo, ne davimo!
Šta biste danas mladim glumicama rekli?
— Ništa. Ne bih im rekla ništa. Ne bi mi vredelo ništa. Ja za njih nisam autoritet. Oni ne znaju ništa o meni. Sigurna sam. Ja sam znala o starijim glumicama sve. Ja sam Žanku vratila u pozorište. Kada sam slavila svoj veliki ljubilej, šest decenija rada, pred prepunim pozorištem, izašla sam i rekla: „Molim vas, zaćutite za trenutak. Hvala vam, ali ja nisam najveća ovde. Najveća koja je hodala ovim teatrom bila je Žanka Stokić.” Svi su najpre zanemeli, dok nisu shvatili šta sam rekla. I onda se prolomio aplauz. Jedva su se zaustavili. To je bio Žankin povratak u pozorište. Nju, koja je samo igrala, igrala, igrala, svaki dan, e nju su optužili da je s Nemcima… I oduzeli joj sve… Bojan i ja smo je posetili jedne večeri. Bila je tako slaba, bolesna i sama. A sutradan je Bojan otišao pravo „gore” i tražio da vrate Žanku. Ona je bila toliko srećna kad smo joj to rekli. I zamislite, tog dana je umrla, divna Žanka. Ali ja sam je vratila. Sada su svi presrećni kada dobiju nagradu „Žanka”, nagradu najveće među nama.
— Knjiga je za mene bila najveća stvar u životu. Oduvek po ceo dan čitam knjige. Svaki dan. Televizija? Evo, imam televizor, dobar je. Najbolji kad ćuti. Mada gledam vesti… Ti sve ovo snimaš sada, jelda? Pa ćeš da daš da se štampa kad ja umrem, znam te… To ćeš da uradiš. Ali najvažnije mi je da staviš u tekst ono što su o meni drugi rekli… Slušaj, evo, šta ćeš bolje od ovoga da staviš:
— Marija Crnobori: „U našoj generaciji nitko nije imao to bogatstvo u smijehu i osmjehu. Ozarila je Mira mnoga srca. Toliko nijansi u tom napuklom glasu nisam ni od koga čula. Lucijeta u ’Ribarskim svađama’ je imala sreće da dobije taj glas. Plamen je oko nje vitlao. Tako toplog ženskog šarma imala je samo njena Petrunjela. A Njegina u ’Talentima’… Morala sam pustiti suze neka teku, morala sam pustiti svoje srce, njenom srcu.
Prijatelji
— Da, Marija Crnobori… Svaki dan se čujemo. Svaki dan razgovaramo. Nas dve smo bile velike glumice, a nikada nismo bile rivalke. Uvek smo bile i ostale najbolje prijateljice. I dan-danas smo. Ona je imala naklonost uprave, ja Bojanovu naklonost, ali nam to nije smetalo. Odemo u ćošak i za svoj groš pričamo, nije nas bilo briga. I dan-danas je tako. Svaki dan se čujemo, ona meni javi kad čuje za neki dobar lek za mozak, ili ja njoj. Eh, pusti mozak, šta je sve pretrpeo… Koliko je on samo pretovario preko glave… Slušaj dalje šta priča Mija Aleksić: „Čime je tako brzo osvajala publiku? Svim. Bila je lepa, neverovatno talentovana, a imala je poseben šarm. Ima lepih ljudi, ali bez šarma. I đavo je jedan veliki, veliki vrag, i kao glumica, i kao žena, veliki đavo…”
— Pazi Ljubu Tadića: „Ona je kao struna. Ne može da se objasni to što kod nje treperi. Činilo se da ima ogromnu sigurnost na sceni. Ali ona je imala i fantastičnu sumnju u to što radi. Ona tako i živi. O sebi i svom radu nikada ne daje konačne ocene...”
— Eto, drage moje kolege…
A onda se samo okrenu, velika Mira, i reče:
— Ajde da zapalimo po jednu, evo ti, zapali. Od devete godine pušim, od svile kukuruza do danas. I tuberkuloza i krvoliptanje i devedeset godina. I evo pušim. Cigareta mi je nabolja prijateljica, ona me sve razume. Pokajala bi se, pokajala bi se da ti je devedeset. Treba preživeti sve što sam ja izgubila. Ne umem da ti opišem kako sam to preživela. Pokušavam da zadržim taj blok muke samo za sebe. To je užas. Moj Bojan, moja ćerka Mina… Moje mnoge kolege koji su otišli. Mnogo ih je otišlo. Ali tu su moji unuci. Medeni. Divni. Moja unuka ima četrdeset, njen sin ima sedam. On je isti ja. Ni na koga ne liči drugog. Fizički ne, ali karakter je ja, potpuno ja. Znala sam i moju ćerku kakva je bila i kakva je njena ćerka. Ali on, on je moj. On je kao ja. Kada se rodio, kada su ga doneli da ga vidim, kada su došli iz Pariza, imao je možda godinu dana. Bilo je tu komšiluka okolo, a on gleda samo k meni, samo mene hoće. Zgranuli smo se svi. Sada je bio pre neki dan tu…
Što je sladak, što je brbljivac……”
Možda bude glumac?
— Ne mora. Mnogo je „obavezno” biti glumac. Žao mi je glumaca… Evo čitam po novinama, sve čitam. U ovom svom mraku i laganom padu, srećna sam što mogu da čitam. A oči mi se sve više muče, umaraju se. Prošla sam sve faze svih političara. I vrlo sam ravnodušna. Mada, neki put navijam za nekoga, ali uvek je taj moj najslabiji točak, onaj za koga ja navijam. Zato što su ovi koji su grubi i alavi napred. Čestit i normalan danas je pozadi. Čitam sve o njima, nemam šta drugo ni da radim. I tužna sam, tužna sam što tako ide sve. Žao mi je glumaca. Nemaju ni start, a kamoli kontinuitet. Ovde su nasrnuli na kulturu, na pozorište. Kako mogu tako, to znači da ništa ne znaju o pozorištu. Pozorište mora da radi svaki dan, dan za danom, inače ne postoji. Glumac mora svaki dan da igra, svaki dan… Inače ga nema. Pisac može da piše kod kuće, može gde hoće, i muzičar može kod kuće da stvara, i pevaljka može gde hoće, a njih ima toliko da je to grozota jedna. A glumac može samo danas, sad, samo danas i do kraja veka, samo u pozorištu, svaki dan! E, zato mi je žao glumaca. Nemaju šansu, cele generacije nemaju šansu. Pozorište je na dnu, i tako ga je teško vratiti, ali kada čujem da neko nešto pametno kaže, ja se obradujem. Nisam čovek koji preseca. Ja čekam, čekam, čekam… Čekam da se desi bolje. Pa kada se malo pokrene, ja sve navijam, ajde, ajde. Ja onda ispadnem maltene navijač, optimista… Šta još da ti pričam? Ma ništa. Ništa. Sedi tu i ćuti. Ćuti sa mnom. Jao, kako sam umela nekada divno da pričam. Ajd zapali još jednu, pa idi. Ma šta ću vam ja — baba, a glumica veka. Smešno mi je to sada. Stvarno smešno. I divno.