Bila je malena, a u duši velika,da je mačak nije imao srca ugroziti.Uljepšavala mu je dane i duge večeri, kad je očekujući gazdu često pogledavao prema dvorišnim vratima.Nije dolazio kad je bilo hladno, ni kad je zdjelica sa hranom bila prazna…Kad bi se pojavio, znao je da je bio s njom.Miris ga je odavao,nije trebao ništa reći.Opraštao mu je u trenutku kad ga je pomilovao i uveo u kuću.Vatre nije bilo, a svejedno mu je bilo toplo oko srca.Grijao ga je nježnim pogledom iznjedrenog iz srca.
Činio mu se kao da se ispričava.
Mačak mu se htio ispričati,a nije znao kako, pa mu je obavio dugi, kitnjasti rep oko noge i glasno mijaukao.
Pomogao je novoj prijateljici da gazdu preveslaju i spretno izvukao slastan zalogajčić iz krletke, a da ju nije sustigao bat smrti. Polako se zavlačio pod stol.Znao je da je kriv,a bilo mu je teško priznati.Gazda ima prijateljicu, a on mu ne prigovara. Što će jadan sam, nego napraviti što i gazda…Ušla je u njegov svijet, kad je iznenada došao i ugledao je kako mu krade hranu.Pomicala je dugi ,elegantan brk, smiješeći mu se.Nije se bojala, baš suprotno, pozivala ga je na igru, zabavu i druženje.Mačak se držao distancirano i mirno je promatrao.Osovila se na zadnje nožice i počela uvijati tijelo, plešući.Omamljen njenim zavodljivim piskutanjem, poskočio je prema njoj, a ona se spretno uvukla u razbarušene deke njegovog 'vanjskog ' krevetića.Kopao je njuškom i tražio je.Nestala je, kao da je nije ni bilo.Uvjeravao se da ju je umislio.Provirila je glavicu i veselim ga očima gledala, ne mičući se.Mislio je :'Zašto ne,ionako gazde dugo nema…Zašto da si ne prikratim čekanje i malo se zabavim?Budi promjena koju želiš,'prisjećao se gazdine omiljene uzrečice i klimnuo glavom.
Gazda se pojavio s prijateljicom.Ušla je obavijena jakim parfemom.Odlaskom u drvarnicu, ostavio je odškrinuta vrata. Mačak je na brzinu u kuću uveo prijateljicu Mišicu.Sakrila se iza hladnjaka.Nadao se da je to zauvijek.Ispružio se na tepihu u hodniku i promatrao.Jedva je čekao da odu i da se u toploj kući može družiti sa Mišicom.Bio je stanar kuće u kojoj je legalno stanovao,Imao je adresu upisanu u zdravstvenu knjižicu, a gazdina prijateljica nije.Pa ne mora ni njegova.
Igra se nastavljala i postajala sve interesantnija.Kad se umorio, legao je u košaru,a Mišica mu se podvlačila ispod pazuha.Grijala se, spavala, mazila ga svojim tankim nožicama, a on uljuljan u mir predio ispočetka tiho,a potom sve glasnije.Mišica je za to vrijeme istraživala i ispitivala njegovo strpljenje penjući mu se na glavu i kvareći frizuru.Šapom ju je skinuo i popravio pramen.Vidio je da krvari, a ona naučila da to ne smije.Lizao joj je ranu, uzdišući.
Gazda je postavljao mišolovke sa slasnim zalogajčićima i nadao se da će se miš baš tog dana uloviti.Ona je lupkala prkoseći i izluđujući ga…Mico se pokrivao šapom po glavi.Gazda je ljutito vikao i lupao pa hladnjaku.Neprestano je ponavljao, da ga, u njegovoj kući, nitko nepozvan neće uznemiravati.Treba mir,zato se i preselio iz buke grada.
„Uhvatit ću ja tebe,to je pitanje vremena!“Urlao je.
Nije se dala uplašiti,zabavljala se gazdinim prijetnjama koja joj je glasno objavljivao.
Igrala.
Kad se zubato sunce pojavilo iza oblaka, izlazili su na vlažnu travu i igrali se lovice.Baš kao mačka i miš.Mišica je bila okretna i vesela znajući da se oboje zabavljaju i vesele.Veseljem je brisala sivi oblak smrti, koji joj je plesao iznad glave.Kad su se umorili, zavlačili su se pod Micine deke u krevetiću i grijali promrzle udove.Znala je da se njihovo prijateljstvo pretvara u ljubav.Osjećala je nježan pogled i uvučene kandže na šapama kad bi je ulovio.Bio je to najnježniji zagrljaj dvoje koji nisu kompatibilni, a svejedno se na osobit način uvažavali i voljeli.Možda više od onih koji su si 'pasali'.Prijateljstvo je bila snažna podloga koja je učvrstila njihove osjećaje.
Mišica je duboko uzdisala i utišavala strah od sutrašnjice, današnjice,idućeg trenutka…
„Ulovit ću ja tog drznika od miša!“
„Nemoj govoriti što i kako, čut će te i naći način da te nadmudri…To nije miš, već Mišica, lukavica mala,“ tiho mu je govorila prijateljica.Mirisala je drugačije, a Mico joj se umiljavao svojim tijelom.Doticao ju je toliko dugo dok ga nije pogladila.Skočio na 'njenu stolicu'.Začuđen gazda ispričavao se prijateljici, da ne zna što mu je, da to nikad ne radi.
„Zaljubljeni Mico!“tiho je progovorila.Ošinuo ju je pogledom i nešto nerazumljivo promrmljao.
„Što ćeš,sudbini se ne može pobjeći!“podrugljivo mu se osmjehnula.
Uporno joj je postavljao zamke s primamljivijim zalogajčićima, sve do jednog dana, kad ju je nazvao:“Rekao sam ti da ću je uloviti, da je to pitanje vremena!“uzbuđeno je vikao u slušalicu.
„Aaaaa?!“
„Što, da ti nije žao male mudrijašice?“
„Žao mi je što si mačku oduzeo prijateljicu.Jel' tužan?“
„Ma nisam, samo se zalijepila za ljepilo koje sam prosuo po kartonu na kojem je bila mišolovka.Pojela je hranu,pa se opušteno htjela odšetati,ali se ulovila…Nije joj ništa, osim što je na kartonu ostavila nešto krzna.Odnio sam je u šupu…Naći će se oni. Mačak nije cijelo poslijepodne ušao u kuću.Sigurno je traži…“
„Sigurno.To je njihov svijet, koji se ne razlikuje mnogo od našeg, samo što ga mi gledamo iz više perspektive, kombiniramo i umanjujemo.“