Nušićev opus na filmu

Nušićev opus na filmu…..

DR.,

film,prema Nušićevoj komediji,1962. Milivoje Živanović,Ljubinka Bobić,Mija Aleksić,Beba Lončar, Petar Stojanović-Slovenski,Velimir Živojinović,Olivera Marković,Radmila Savićević,Branka Mitić

http://www.youtube.com/watch?v=BHUifyva-Oc&feature=related DR.

Jedna od Nušićevih posljednjih komedija, DR., prikazana je najprije na sceni u Zagrebu, premijera je  bila 22. listopada,1936,( prije 75 godina) u Malom kazalištu,(danas Gavella) u režiji Kalmana Mesarića, a na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, prvi put, 17. prosinca, 1936. Mimo običaja, u Beogradu nije bila i praizvedba: komad je već bio izveden. Nušić je cijelog života bio najizravnije, na razne načine, vezan za Narodno pozorište i nije tajna da je svoje tekstove najčešće pisao potaknut značajkama određenih glumaca toga ansambla, za pojedine uloge, te da je zbog toga on jedini imao čast sudjelovati  u podjeli uloga, i u razdobljima kada nije bio ni na kakvoj funkciji u toj kući.

Humoristički časopis „Jež“ to objašnjava: „Dugo su se predomišljali s prikazivanjem Nušićeve komedije DR. Bila neka muka. Teškom mukom i „Jež" je jedva “prokljuvio” oko čega je zapinjalo. Tragalo se tko je, u stvari, taj Nušićev ‘Milorad’ s tuđom diplomom? Da to nije neka aluzija na nekog ‘Dr’ koji se ne zove Milorad, nego, recimo, Branko ili tome slično? Najveći je strah bio da se onaj ‘Vitomir’, što je pod imenom Miloradovim, položio doktorat, ne pojavi s ispravkom preko dnevnih listova i ne kaže za koga je polagao doktorat!“

Predstavu je režirao Josip Kulundžić, čiju postavku je kritika  u velikoj mjeri pohvalila. Ocijenjeno je kako je to redatelj „naročito dobar u izradi karakterizacije Nušićevih tipova“, te da je uspio da se suzdrži od „suvišnosti i prenatrpanosti“, zasnivajući svoj koncept na isticanju komedije situacije, uz naročite naglaske na satiričnosti.

Glumačku podjelu su činili provjereni „Nušićevi glumci“: Dušan Radenković (Života Cvijović), Teodora Arsenović (njegova žena Mara), Viktor Starčić (njihov sin Milorad), g-ca Cvetanović (njihova kći Slavka), Fran Novaković (Ujka Blagoje, Marin brat), Anka Vrbanić (Gospođa Spasojević), Milica Bošnjaković (Gospođa Protić), Zora Zlatković (Gospođa Draga), Mata Milošević (Velimir Pavlović), Jovan Đedo Antonijević (dr Rajser), Velimir Bošković (Nikolić, činovnik u Cvijićevom preduzeću), Žanka Stokić (Sojka), Đura Marinković (Sojkin muž), Marica Popović (Klara), Mica Končan (Pepika, njen sin), g-ca Voljenac (Devojčica s buketom), g-ca Marković (Marica) i Dušan Het(Pikolo)

Gospodja ministarka,

inserti iz predstave,8.listopada,1964.u povodu stote obljetnice autorova rodjenja.

http://www.youtube.com/watch?v=CAPaZPWk9J8&feature=related 0.

http://www.youtube.com/watch?v=9uyLusLi41o 1

http://www.youtube.com/watch?v=xryBa4qgpEg&feature=related 2

Gospođa ministarka - Snimka predstave Narodnog pozorišta u Beogradu nije sačuvana u cjelini: od 138 minuta, koliko je trajala snimka, sačuvano je 23 minute. Gospođa ministarka, postavljena je povodom stogodišnjice rođenja Branislava Nušića, a premijera je bila 8. listopada, 1964. Glavnu ulogu igrala je Ljubinka Bobić, redatelj Braslav Borozan, scenograf Miomir Denić, kostimograf Ljiljana Dragović.

Uz Ljubinku Bobić,je i Milan Puzić, Mira Bobić, Mihajlo Viktorović, Slavka Jerinić, Milka Lukić, Đorđe Pura i drugi

TV realizacija: slika Ljubomir Jelić; svjetlo Momčilo Tomović; ton Boško Nikolić; mikroman Milan Anđelković; mikser slike Dragan Pejić; tehničko vodstvo Đorđe Jelačić; muzički suradnik Gordana Đurđević; magnetoskop Vladeta Naumović; organizator Zlata Marjanović; kamermani Milan Milijanović, Svetozar Stošić, Aleksandar Radosavljević; tajnica režije Ruža Mirković; asistent režije Bora Vukić; režija Zdravko Šotra

Premijerno emitirana na TV, 11.7.1966, Dramska redakcija, urednik Vasilije Popović

film prema Nušićevu djelu,Miša Janketić,Vera Čukić

http://www.youtube.com/watch?v=YnJNnajFsA4&feature=related

Pokojnik,

film,1990. po djelu Branislava Nušića

http://www.youtube.com/watch?v=cJQ2qUxC-Aw&feature=related

Prema sudu mnogih teatrologa, ovo je najsumornija Nušićeva komedija.

U njoj se pisac obračunava s hipokrizijom građanskog staleža, pokazujući izrazitu sklonost k satiričnom oslikavanju postupaka skorojevića koji predstavljaju društvenu elitu.

Uloge: Predrag Ejdus, Goran Sultanović, Miloš Žutić, Branko Cvejić, Tihomir Arsić, Milenko Pavlov, Milan Gutović, Milan Mihailović, Danilo Lazović, Neda Arnerić, Aleksandar Gruden, Ružica Sokić, Maja Sabljić, Radoš Bajić, Tanja Pujin.

„Nevjerojatno je, ali istinito: prve pozitivne kritike, u životu, nakon nekoliko desetljeća  rada, čuo je Nušić, 18. siječnja 1938, kad  mu ih je pročitala kćer Gita, iz zagrebačkih listova, u kojima su objavljene povodom zagrebačke premijere Pokojnika.

Sutradan,19.siječnja,je Nušić umro.

Sklopio je oči tiho, kao čovjek koji je cijelog vijeka davao dokaza o dubokom pomirenju sa smrću”,  sećala se Gita Nušić - Predić,nakon mnogo godina.

Put oko svijeta,

film,1964.Čkalja,Olivera i Rade Marković, Vera Ilić-Djukić, Olivera Katarina,Dara Čalenić

Nušić je napisao “Put oko sveta”, 1911, komičnu teatarsku reviju o čudnovatim događajima Jovanče Micića, Jagodinca", u kojoj nalazimo dosta gegova, viceva i dosjetki lokalnog karaktera, u kojoj su parodija i humor podređeni autorovoj želji da bez većih književnih ambicija “zabavi” publiku čudnim događajima i promjenama situacija, u kojima dominira tip svjesno i nesvjesno spretnog i sretnog

Jovanče.

Sumnjivo lice, film po djelu Branislava Nušića,1954.

http://www.youtube.com/watch?v=F-JEuzu8JJw&feature=related

Iz Nušićevih autentičnih zapisa:

- Pročitao sam vaš komad i, mogu vam reći, sviđa mi se! - poče Šapčanin - Ima izvesnih grubosti koje bi se dale i ublažiti; ali, u glavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici. ‘Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.. - Ali - nastavi Šapčanin, i zavuče ruku u fioku vadeći rukopis otud- ali, ja vam, mladi čoveče, savetujem da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni! Još čim je Šapčanin izustio reč ali, mene je pljesnulo nešto po čelu kao hladan mlaz vode, jer sam osetio da iza toga „ali” dolazi nešto neprijatno nešto oporo, nešto grubo, nešto nemilosrdno. I Šapčanin razveza zatim jednu dugu i rečitu besedu, koja je imala ton roditeljskoga saveta. Govorio mi je o svetinji dinastije i o potrebi njene neprikosnovenosti; objašnjavao mi je potrebu lojalnosti jedne državne ustanove, koja je upravo i stvorena inicijativom i potporom dinastije; govorio mi je zatim o mojoj mladosti i budućnosti, koju drugim načinom i drugačim poimanjem prilika treba sebi da zasnujem. On najzad završi svoj krasnorečivi govor, ponavljajući još jednom:- I ja vam, mladi čoveče, savetujem da ovaj svoj komad spalite! Ako sam, penjući se, preskakao po tri stepenika, ja sam silazio izvesno i po pet, jer sam se za sekund sručio sa treće galerije u parter, sa rukopisom pod pazuhom. Razume se da nisam poslušao Šapčaninov savet. Teško je to svoje rođeno čedo predati ognju i gledati kako plamen proždire listove koje je ispisala mladalačka volja i plemenita ambicija. Stavio sam ga u fioku, na dno, ispod mnogih drugih hartija, a izvadio sam iz fioke čist tabak hartije da drugo što počnem pisati. Prolazile su godine, a moje Sumnjivo lice počivalo je mirno i neuznemiravano na dnu fioke. Prolazile su godine i događaji su se valjali. Za nas, pozorišnu publiku, bio je veliki događaj i to kada je jednoga dana Milorad Šapčanin otišao iz pozorišta, a na njegovo mesto došao Nikola Petrović. Ta promena nije značila samo promenu ličnosti već i promenu režima u pozorištu. Napredna stranka, čiji je eksponent bio Nikola Petrović, zakonima koje je inaugurisala, proširila je slobode svima pojavama javnoga života. Počeo se osećati jedan življi društveni pokret, jedan svežiji dah i mnogo štošta što je do juče bilo neprikosnoveno, poče dobivati jednu običniju, da ne rečem banalniju fizionomiju. Meni tada pade na pamet da na dnu jedne fioke u mome stolu leži godinama jedan rukopis i učini mi se da je upravo došlo njegovo vreme. Izvadim, dakle, jednoga dana rukopis, stresem sa njega prašinu, pročitam, ispravim i uputim se sa svežnjem pod pazuhom novome upravniku, čija je kancelarija bila na prvome spratu iz Dositejeve ulice, te do koga je lakše bilo dopreti. Ja neću da ponavljam kazivanje o onim strepnjama za vreme očekivanja presude na koju ipak nisam čekao toliko dugo, jer je pokojni Nikola Petrović bio vredan i predusretljiv čovek. Jednoga dana, nakon dve ili tri nedelje, idući Hilendarskom ulicom, spazih sa protivne strane pokojnog Nikolu Petrovića, koji je tada u toj ulici stanovao. Još na dvadeset metara rastojanja Petrović udari u glasan i sladak smeh i produži još i kad se zaustavih pred njim. Kada ga prođe smeh, on mi reče:- E, slatko sam se smejao onoj vašoj stvari; pa kad vas videh izdaleka, meni pade na pamet. E, ono je divota, prosto divota! Čitao sam pre neki dan u krevetu i, kažem vam, tresao sam se od smeha. Moram vam čestitati, Nušiću! I on mi srdačno prodrmusa ruku, a na mome se licu izli izraz zadovoljstva i ponovo mi prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.- Žestoko, kažem vam, samo, ovaj, dođite vi, Nušiću, još danas k meni, da vam dam rukopis...- Kako?-....zinuh ja.- Da, da vam dam rukopis, da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; mator sam da idem u aps. Nego nosite vi to što pre svojoj kući. Meni se prevrnu Hilendarska ulica zajedno sa Mitropolitovom baštom, progutah uzbuđenje i razočaranje i već toga dana, pred podne, smestih rukopis opet tamo, na dno fioke, ispod ostalih rukopisa i izvadih čist tabak hartije da drugo što počnem pisati. Prolazili su opet dani i godine, a Sumnjivo lice ležalo je u pritvoru, bez istrage i bez isleđenja. Bio sam gotovo i zaboravio na taj rukopis.

Godine 1900. dolazim ja za upravnika pozorišta i smenjujem Nikolu Petrovića. Pozorišni pisac i sam, imao sam ambiciju da svoje upravljanje obeležim što obilatijom prinovom izvornoga repertoara, te nisam prezao ni od smelijih pokušaja, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konzekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači ohrabriti se podstrekom i poći novom stvaranju. Je li čudo, dakle, što mi je u toj težnji palo na pamet da tamo negde, u jednoj fioci moga stola, leži zaboravljen jedan komad? I nije li prirodna bila moja nada da će nova uprava, koju sam predstavljao ja, izvesno biti predusretljivija od dosadanjih uprava? Ako ikad dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da Sumnjivo lice vidi sveta. Ja opet vadim komad sa dna fioke, stresam prašinu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozorišta. Rukopis nije dugo čekao na pregled; seo sam jednog od prvih dana, zatim, da ga pročitam još jednom. Sto upravnički velik, prostran: na stolu akta, na aktima numere, zvonce, pa fotelje, a na zidu, iza mene, kraljeva slika u bogatome ramu. Ulazi u kancelariju pozorišni činovnik, i donosi akta na potpis: akta sa državnim žigom, potpis pod štambiljom utisnutom titulom - i sve to, i sve oko mene, stvara u meni neko zvanično raspoloženje, stvara jednu naročitu, kancelarijsku atmosferu i ispravljam se nekako u fotelji iza koje, a nad mojom glavom, visi u debelom ramu slika njegovog veličanstva kralja. Čitam komad, čitam, i kad naiđem na reč dinastija, okrećem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku njegovog veličanstva kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bome, kad sam dočitao do kraja, učini mi se sasvim drugačiji no što mi se činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I, najzad, kad sam ga pročitao još jedanput, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem sa fotelje, dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu a razume se, propraćam to sve ovim mudrim rečima:- Dragi moj gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih rad bio da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci.- Ali, zaboga - pokušavam ja, Nušić pisac, da se bunim - ranije uprave razumem... ali danas... pa onda vaša težnja da ponovite repertoar...- Sve je to tako... da, tako je — odgovaram ja, Nušić upravnik - ali ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu budućnosti savetujem: nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate! Ovaj sam razgovor vodio pogledajući u veliko ogledalo, koje je bilo prema mome stolu i u kome je, preda mnom, sedeo pogružen pisac Nušić. Da bih ga umirio, ja napravih jednu kompilaciju iz nekadanje besede Šapčaninove i održah jedan dug govor, te jedva najzad uspeh ubediti onoga u ogledalu da uzme rukopis i da ga odnese kući, i ostavi na njegovo staro mesto, na dnu fioke, pod debelim svežnjem drugih rukopisa. Između ove istorije, koju ovde ispisujem, i prvoga prikaza Sumnjivoga lica prevaljali su kraj nas veliki i krupni događaji. Prošlost, koju smo još i mi zapazili, izmakla je vrlo daleko; zasuti su ili su iščezli po putu tragovi teških stopala koje je ona u sporome hodu za sobom ostavljala. Od onih mutnih vremena do danas prošlo je toliko stvari i izmenjeno toliko duha u našim naravima, da nam danas briga stare policije o dinastiji izgleda kao karikatura iz Tvenovih anegdota ili iz Gogoljevih komada. Sumnjivo lice možda je, usled toga, izgubilo jedan deo draži koju je moglo imati pre trideset ili četrdeset godina, ali ne i svoj kroničarski karakter. Ako ipak, u ovoj komediji ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima po gde koje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pružiti prst - to je samo dokaz: da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su i opšti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila. Ja bih mogao ovde da završim, ali Sumnjivo lice ima još jednu svoju naknadnu istoriju. I predmeti često kao i ljudi, preživljuju događaje, čudnovate doživljaje, po gdekad čak i avanture. I ovaj komad, Sumnjivo lice, preživeo ih je.

Godine 1915, ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i slom i odatle sam krenuo u bekstvo, u Albaniju. Otvorio sam sve fioke na svome stolu i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Tom prilikom, tamo na dnu fioke, našao sam i na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sa sobom. Najzad, do Prištine, dokle se bežalo železnicom, i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je težio možda deset, petnaest kilograma. Ali od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam dakle morao nanovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno, a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu važnost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvovati, dođe red i na Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogledah uzduž i popreko, i - najzad odlučih. Bacih ga na patos, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, kojima namenjujem da zauvek propadnu. „Idi, bedo! - mislio sam bacajući ga. -Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bih bio kadar preneti te preko Albanije? I krenuo sam jednoga dana, noseći na leđima mali paket najdragocenijih mi rukopisa, a tamo u Prištini, u jednoj arnautskoj kući u kojoj sam stanovao, ostali su rukopisi na smrt osuđeni. Ali ni u Prizrenu se nije moglo ostati, a putujući dotle, uvideo sam koliko je i to veliki teret što sam ga poneo i rešim da i taj deo rukopisa ostavim. Ali ih ne ostavljam nezbrinute kao one tamo u Prištini, bačene na pod i osuđene na propast, već ih poveravam jednoj Srpkinji Prizrenki, koja ih brižljivo prikriva na tavanu, pod samim patosom. Mi odlazimo iz otadžbine i tri duge godine provodimo u tuđini, a krajem osamnaeste, odmah za vojskom, vraćam se i ja u Skoplje. Malo dana zatim i ja saznajem za tužnu vest da su Bugari u Prizrenu, premećući srpske kuće da traže oružje, našli one moje dragocene i odabrane rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih. Za vreme izbeglištva, međutim, moj otac, koji je stanovao u Prištini, umro je i, čim je to bilo moguće, žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim Arnautinom u čiju smo se kuću bili sklonili, i ovaj je pozdravi: „Ama, gospođo, da svratiš do mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije, a ja pokupio i sačuvao! Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje - Sumnjivo lice.

                                                                                                                   Branislav Nušić

 Sumnjivo lice,film,1989.

http://www.youtube.com/watch?v=YFmbTdq_sac&feature=related

Sumnjivo lice, Branislav Nušić, film, Komedija

Koristeći mehanizam zamjene ličnosti, koji u komediji uvjek djeluje uspješno, Nušić je napisao satiru na obrenovićevski režim i njegove izvršitelje, u provincijskoj sredini.

U središtu pažnje nalazi se sreski kapetan Jerotije Pantić, koji, po nalogu ministarstva iz Beograda, kreće u lov na "sumnjivo lice", ali i na unapređenje u službi.

Uloge: Ivan Bekjarev -Jerotije Pantić-Sreski kapetan, Neda Arnerić-Andja Pantić- žena, Gala Videnović-Marica Pantić-ćerka, Milan Štrljić-Vića, Miodrag Radovanović-Žika-pisar, Nikola Simić-Milisav-pisar, Milan Gutović-Aleksa Žunić,

Stevan Gardinovački-Gazda Miladin, Velimir Životić-Tasa-praktikant, Svetislav Goncić-Đorđe Đoka Ristić, Branislav-Ciga Milenković-Gazda Spasa, Mihajlo-Bata Paskaljević-Josa-pandur, Redatelj :Arsa Milosević

Branislav Nušić je, uz Jovana Steriju Popovića, najveći srbijanski komediograf,u što danas nitko ne dvoji.

Tijekom dugog, burnog, raznovrsnog i plodnog života, ovaj svestrani stvaralac bio je omiljen među glumcima, obožavan od  publike, čitateljske i kazališne,mnogo prevođen i često igran u inozemstvu , postigao čast člana Akademije nauka, ali – od domaće kritike dugo je čekao na  lijepu riječ.

Iz vremena početaka njegova književnog rada, nailazi se na diskretna odobravanja, podršku, na konstatacije da se u književnosti pojavio mladi stvaralac s potencijalom. A onda, dolazi kobna 1907. i tekst u kojem tadašnji autoritet među kritičarima, Jovan Skerlić, Nušiću  predbacuje da se bavi pisanjem humorističkih napisa u dnevnom  tisku (pod pseudonimom Ben Akiba). A Nušiću – komediografu, prigovara  “dodvoravanje publici”,  trošenje talenta na komediju,koja je u to vrijeme, tretirana kao manje vrijedan žanr, i to na onu najnižeg reda – na vodvilj, umjesto da se, ako već želi ostati u sferi komičnog, posveti najvrijednijem obliku toga  žanra – satiri. Skerlić ga, prispodobljuje sa Skribom, spočitava mu da se služi najnižim, “kafanskim vicem”,  te da u tome ide “čak do pornografije!” Od tog momenta, u slijedeća tri desetljeća, razdoblja  Nušićeve pune stvaralačke zrelosti i, ako se izuzmu godine u vrijeme i nakon  Prvog svjetskog rata, najplodnije i najvrijednije spisateljske aktivnosti – kritika, ove Skerlićeve prosudbe, prepisuje, ponavlja, varira.ih .. Nakon svakog novog komada, poslije svake premijere.

Prvu doista pozitivnu kritiku jednog njegovog komada, čitala mu je, prema sjećanjima, njegova kći Gita Nušić - Predić, već uz samrtno uzglavlje.

S osmjehom na licu, prvi i jedini put je slušao pohvale o svojoj komediji: „Nevjerojatno je ali istinito: prve sasvim pozitivne kritike u životu, poslije nekoliko desetljeća rada, čuo je 18. siječnja, 1938, kad sam mu ih pročitala iz zagrebačkih listova, u kojima su objavljene povodom tamošnje premijere Pokojnika.

Sutradan, 19. siječnja, je Nušić umro. Sklopio je oči tiho, kao čovjek koji je cijelog  vijeka davao dokaza o dubokom pomirenju sa smrću“, sjećala se Gita Nušić - Predić, nakon mnogo godina.

Možda je ova zagrebačka kritika utjecala da se stav o Nušiću – komediografu, izmijeni, a možda je tome pridonijelo i ono: o pokojniku sve najbolje;  tek, odmah poslije smrti počinju  revalorizacije njegova stvaralaštva. Ubrzo je došao novi veliki rat, za njim novo  uređenje, nova politika i estetika, ali – Nušić je preživio. I to s velikim uspjehom. Satiričnost, čija nedostatnost ili pak posvemanšnje odsustvo, mu je ranije pripisivano kao  nedostatak, sada  pak  postaje argument koji ga uznosi u vrh dramskog stvaralaštva.

Od tada, sve do naših dana, kritičari, teatrolozi, povjesničari i drugi  stručnjaci, teoretičari i praktičari, spore se, u pokušajima da ovoga pisca precizno definiraju i „smjeste“ u estetske, dramaturške, žanrovske, stilske i druge „sheme“, ali njegovu “čelnu poziciju” u nacionalnoj dramskoj književnosti, nitko više ne dovodi u dvojbu..