Zuko Džumhur
http://en.wikipedia.org/wiki/Zuko_Džumhur
Zulfikar "Zuko" Džumhur (24 September 1920 – 27 November 1989) was a Bosnian writer, painter and caricaturist.Džumhur's bohemian nature, versatility of a polymath and extremely creative personality have made him a unique figure of the Yugoslav culture in the second half of the 20th century
photos
https://www.google.hr/search?q=zulfikar+zuko+džumhur&client=opera&hs=lzX&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ei=SaKHVNy4HouuU-HHgIgC&ved=0CC8QsAQ&biw=931&bih=600
Zuko…
http://www.furaj.ba/clanci/zemlja-u-obliku-srca/poznati-bosanci/stranica/2/
“Nisam ni nesavremen, ni nemoderan, pokušavam i uspijevam da volim vrijeme i adete u kojima trajem i duram, i koje je i jedino moje vrijeme, moji trenuci, moji dani, moje godine i moj dragi vakat”, rekao je jednom Zuko Džumhur, kom je cijeli svijet bila domovina, a sav ljudski rod njegova porodica....
Zuko Dzumhur.ts
https://www.youtube.com/watch?v=rZ5DwclA-Vg
Hodoljublje / TRAVNIK
https://www.youtube.com/watch?v=Pzts3pTOPDM
Hodoljublja – Mostar
https://www.youtube.com/watch?v=Cbx_y6mGei4
Nekrolog jednoj čaršiji
http://www.goodreads.com/book/show/13452734-nekrolog-jednoj-ar-iji
Prošlo je skoro pola stoljeća od prvog izdanja Džumhurovog Nekrologa jednoj čaršiji, ponajbolje knjige ponajvećeg putopisca bosanskohercegovačkog. Rijetko se u jednom čovjeku susretnu tako svestran umjetnik i tako istančan hedonista kako se "sastavilo" kod Zuke Džumhura. O vrijednosti ove njegove knjige dovoljno govori činjenica da joj je predgovor napisao Ivo Andrić, a da je taj predgovor zapravo jedan i jedini izuzetak u cijeloj Andrićevoj bibliografiji.
Karikaturist, pisac, kazališni scenograf, neponovljivi televizijski kazivač-putopisac. Završio beogradsku likovnu akademiju u klasi Petra Dobrovića. Džumhurova svestrana darovitost i duhovitost sjajno se izražavala u mnogim medijima, ali najsublimnije u crtežu, karikaturi i u putopisu. Kao karikaturist i crtač-ilustrator obilježio je cijelu jednu epohu beogradskoga novinarstva, a njegove karikature na naslovnoj stranici Politike, kroz dugi niz godina, često su bile rječitije od najboljega političkog komentara. Precizan, duhovit i sveden na osnovne linije, Džumhurov crtež ima nešto od sugestivnosti i rafinmana japanskoga poteza tušem. Takav je njegov, već klasični, portret Ive Andrića, s kojim ga je vezalo obiteljsko i osobno prijateljstvo. Tako se dogodilo da je prva Džumhurova knjiga, sjajna zbirka putopisa Nekrolog jednoj čaršiji, izašla s Andrićevim predgovorom. Džumhurove serije televizijskih putopisa pod nazivom Hodoljublja, koje je s Mirzom Idrizovićem radio za sarajevsku televiziju, pamte se kao prvorazredna autorska kreacija. Osim Nekrologa jednoj čaršiji, Džumhur je objavio knjige Pisma iz Azije (Mostar, 1973), Hodoljublja (Zagreb, 1982), Putovanja bijelom lađom (Sarajevo, 1982), te Izabrana djela 1-7 (Sarajevo, 1989). (less)
Ivo Andric – Recenzija za knjigu putopisa Nekrolog jednoj carsiji
http://sasatadic.wordpress.com/2013/05/31/ivo-andric-recenzija-za-knjigu-putopisa-nekrolog-jednoj-carsiji/
Jedan trebinjski beg, uži zemljak pisca ove knjige, priznao je pre sto godina, jednom Austrijancu da nikad u svom dugom veku nije bio ni do Dubrovnika od kojeg ga deli svega dvadesetak kilometara druma. Kad se Austrijanac tome začudio, beg mu je rekao: „Nema veće planine od kućnog praga, gospodine!“.
Tako su teško kretali na put i malo putovali Džumhurovi zemljaci, nekad. Doduše, to pravilo je imalo uvek svoje izuzetke i ta planina nije nikad sprečavala pojedince da putuju svetom i, naročito, da pohode Istok, koji je njima došao u pohode još polovinom XV veka. I oni su odlazili put toga istoka često, različitim povodima, pod raznim vidovima, voljno ili nevoljno, kao trgovci, vojnici, pitomci, parničari ili prognanici, skitnice ili hadžije. Uostalom, ta planina koja se zove kućni prag bivala je sve manja, ne samo u Hercegovini nego svuda u nas, dok nije potpuno splasnula. Da, mi smo imali dosta putnika, naročito od kraja XVIII veka nadalje, ali malo putopisaca, bar malo dobrih i značajnih. (Naš čovek je uopšte dugo zazirao od pismenog izraza i zabeleženog ličnog utiska i mišljenja!) Zbog toga putopisna knjiga privlači uvek našu pažnju i danas, i izaziva naročito interesovanje.
Od mnogih naših putnika pred nama je jedan naročite vrste, slikar i pisac, pisac i novinar, savremeni jugoslovenski čovek, savremenih shvatanja i pogleda, budne pažnje i oštra oka.
Kad se poznati slikar i darovit, popularni karikaturista Politike javio kao pisac, mnogi je čitalac bio iznenađen pojavom ovog umetnika koji ume „u dvije brazde da ore“. Ja se, pravo da kažem, nisam tome mnogo začudio. On je rodom iz Konjica, mesta iznad kojegse BH-zemlja naglo prelama u svoju drugu, mediteransku i, kako mnogi misle, bolju polovinu; dakle Hercegovac, a za Hercegovce je reč veliko iskušenje kojem oni teško mogu da odole. U svakom od njih živi potencijalan pisac ili bar usmeni pripovedač. Tome iskušenju podlegao je verovatno i Z. Džumhur kad je osetio potrebu da od majstorskog crtačkog prikazivanja pređe na pismeno kazivanje. A time je, hteo ne hteo, primio i sve teškoće koje pisana reč neminovno nosi sa sobom, i sve rizike spisateljskog posla.
Prva pomisao koja se javlja pred ovom prozom jeste: da će autorov stil morati da ima nešta od njegove crtačke veštine. I ta pomisao ne vara. I ovde linija, gola i tvrda, polazi sa neočekivane tačke, ide pravo i kruto, čini vam se da će tako i u tom pravcu ići unedogled, ali se odjednom negde lomi i neočekivano zakreće kud nikad pomisao ne bi. Tako dobri karikaturisti uspevaju da nas zasmeju i, u isto vreme, nateraju da se zamislimo o onom o čemu je njih život nagonio da misle i brinu.
Ova proza je zaista epigramatična i bleskovita kao karikatura ili skica iz slikarevog putničkog bloka. Pa ipak, nailazimo u njoj i na druge osobine koje dolaze pravo od književnosti i književnih pravaca i manira prošlosti i sadašnjosti. To je malo neobična mešavina raznorodnih uticaja onih koji su pre njega putovali i pisali, i sopstvenih originalnih traženja i pronalazaka. U šarenilu koje ponekad prelazi u baroknu bujnost, a ponekad u ekspresionističke sažetosti vezane mrtvim uzlom, pisac stvara svoj najbolji mogući način kazivanja koji je ipak, pre i više svega – slikovit. (On sam, negde uzgred, čini zanimljivo priznanje: „Samo se slike dugo pamte, a reči već sutradan promene svoj red.“) Njegova slika je često tako uspela da zastajemo zadivljeni ne samo pred njenom lepotom nego i pred njenom tačnošću. (Npr. slika starog kaluđera u Jerusalimu: „Ovako okrenut leđima i podbočen, ličio je na neko ogromno crno slovo koje je ispalo iz Biblije.“)
Ređe su slike koje promaše ili ne dopru do nas, iako ima i takvih. Ali nisu retka vizuelna zapažanja dublje, doživljene tačnosti. (Npr. „Na Istoku se spomenik ne može uvek videti ceo. Sve je napuklo i za sve se zalepio „noviji“ svet dućana i daščara. Vidi se obično kube ili samo vrh minareta.“)
Tome treba dodati da se na stranicama ove knjige s vremena na vreme oseti i uzbudljiva vibracija koja struji u stupcima dnevne štampe.
Zadržao sam se malo duže na stilu i postupcima ovog pisca, jer se tu nalaze i njegove osobenosti i njegove jake i slabe strane. A sada, vreme je da se kaže ono što je glavno: sva je ova knjiga u službi čoveka, bilo da ga prikazuje u složenim prilikama sadašnjice, bilo u prošlosti, i zato – bliska ljudima. Ona razvija pred našim pogledom brz ali širok film utisaka i zapažanja o ljudima, ljudskim odnosima i
naravima. Njen pisac nije prosto čovek koji je video ono što mi nismo imali prilike da vidimo i koji to proživljava i opisuje kao samoživo lično preimućstvo. On je od pravih putnika – putopisaca, i to od onih što putujući, posmatrajući i beležeći, ne zaboravljaju ko su i šta su, odakle su i kuda im se valja vratiti. To ne znači da takvi moraju nužno da opisuju površno ili tendenciozno ono što vide;ne, oni se uživljavaju u predele i gradove, u savremene društvene prilike ili minule epohe krajeva kojima prolaze, ali ne da u njima romantičarski žive i uživaju, nego da bi mogli, kad se vrate, da o njima i povodom njih dobro i živo pričaju svojima. To čini i pisac ovih putopisnih crtica. A to mu dopušta da pred nama izazove i osvetli svojom nejednakom ali živom svetlošću mnoge vidove bogate i složene ljudske stvarnosti, sve od sna i legende pa do privrede i međunarodnih odnosa, naročito one koji odgovaraju njegovom temperamentu i talasnoj dužini njegovog senzibiliteta.
Ako čitalac može nešto da zažali pri čitanju ovih putopisa, to je njihova feljtonska kratkoća, ali to opet znači da je autor zanimljiv i da ne iscrpljuje ni izdaleka naše strpljenje i našu želju da ga slušamo.
Osim toga, autor je ovoj knjizi dao nešto čime se nijedan pisac, koji je samo to, ne može pohvaliti. To su crteži likova i predela o kojima govori njegov tekst. Svojom snagom i živošću oni ističu jake strane ove proze i dopunjuju njene praznine i, živeći uporedo s njom, mogu samo da doprinesu njenom životu i trajanju.
Zbog svega toga, svi su izgledi da će ova knjiga, sa svoja dva načina izražavanja, naići na dobar prijem čitalaca i naći svoje mesto među našim putopisima. Utoliko pre i utoliko više što se dobar deo njenog teksta odnosi na krajeve koji su po svom geografskom položaju i međunarodno-političkom značaju danas u središtu svetske pažnje. Uzmite je i vi u ruke i čitajte je! Ona to zaslužuje. Čitajući je, putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog tumača imaćete jednog umetnika živa duha i bogata srca. Beograd, avgusta 1958.
Dodjela Nobelove nagrade, 10.prosinca,1961.
Dr.sc.Ivi Andriću
https://www.youtube.com/watch?v=7aRPEnDZxuI